Uncategorized

Simpatične ideje za uparivanje „autfita“ s decom

Uh, znam – toliko je pogrešan i pogrdan ovaj naslov. Krvare uši, a i oči od njega. Ali, verujte da sam sedela sat vremena i pokušavala da smislim nešto inteligentnije, i ne ide.

Elem, ukoliko želite da se uparite sa decom, da imate neke zanimljive motive na majicama, evo nekoliko zanimljivih i zabavnih predloga:

  1. 1. Mali deo tate:

 

 

2. Copy/paste:

 

3. Bor i šišarkica:

 

4.  Super umorna, ali i super srećna mama:

 

 

5. Orignal i remiks:

 

6. Mamino Sunce:

 

7. Mini me:

 

8. On popravlja, ona kvari:

 

9.  Tata medved:

 

10. Baterija na izdisaju… kako kome!

izvor: boredpanda.com
pinterest.com

Advertisements
Uncategorized

Ono kad idete da se „očistite“

Oduvek sam se ježila kad čujem ili pročitam ono čuveno“idem da se očistim“. Kada tako nešto kažete, imam osećaj kao da idete na klistiranje creva. To je jedan grozan, hladan, i jeziv izraz.

fotka preuzeta sa: http://www.freepik.com/v-ivash

Ne, ne čistite creva; idete na „čišćenje“ materice iz koje uklanjate svoju bebu, bilo da je namerno, jer je dete neželjeno, ili iz medicinskih razloga.

Ne, ne čistite se; idete na abortus, kiretažu, ili čak i porođaj, ukoliko je pobačaj u kasnijem periodu.

Možda ću ja sada ispasti surova što uopšte pišem na ovu temu, ali ste meni vi 10 puta surovije, jer ne dajete na značaju tom malim stvorenjima koja su na kratak period živela u vama. Ali, živela su.

I ja sam izgubila bebu (i to skoro, što znate ako redovno čitate moj blog); nikada, ni u jednom trenutku nisam rekla, a ni pomislila da idem da se „čistim“. Kako grozan, i prostački izraz. Prvo prostački, zapravo, pa tek onda sve ostalo.

„Čišćenje“ je zapravo nastalo kod ovih malo starijih (i zatucanijih, usudiću se da napišem) generacija, kod onih žena koje ne poznaju reči „kondom“, „kontracepcija“, „samokontrola“, i ne znaju da molitva nije zamena za zaštitu od neželjene trudnoće. Iz nekog, meni lično nepoznatog razloga, „čišćenje“ je postao društveno prihvaljiv izraz. Užas i jad.

Taj izraz je nastao kako bi gospodje koje imaju abortus makar dva puta godišnje (jer, lakše je ići na to ćišćenje nego malo skupiti noge), sebi dale oduška i negde u podsvesti sebi olakšale to što rade. „Čišćenje“ ipak zvuči daleko hladnije, i olakšava im činjenicu da su se otarasile bebe zbog partnerovog i svog neodgovornog ponašanja. 

Lakše je reći „idem da se očistim“ nego „idem na abortus/kiretažu.“ Lakše je, jer onda valjda sebe opravdavate u svojim očima, i očima drugih. Zvuči manje strašno, zar ne? Pa – ne, meni lično zvuči krajnje groteskno.

Bilo kako bilo, pravo svih je da rade sa svojim telom šta god požele. Ali, nije ničije pravo da nipodaštava život koji je tu nastao, i da se prema istom ophodi kao da je izmet koji je potrebno očistiti iz wc šolje.

„To“ nije biralo da bude stvoreno. „To“ ste vi stvorili, da li iz ljubavi i želje, ili iz puke slučajnosti i jedne pijane noći; stoga, imajte malo poštovanja prema tim bićima, koliko god da su postojala na ovoj planeti, i u vašim utrobama –  postojala su.

Doviđenja.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Dečiji osećaj za pravdu

Kada sam se juče vraćala sa posla, na nekoj od stanica posle mene ušao je otac sa kćerkicom, rekla bih da ima 5 ili 6 godina. Postavljala je zanimljiva pitanja svom ocu, kao i svako radoznalo dete njenih godina.

fotka preuzeta sa: http://www.freepik.com/v-ivash

Bilo je veoma interesantno slušati je; izmedju ostalog, jedna od konstatacija joj je bila:“Tata, bio si u pravu. Ovde je mnogo toplije nego na selu!“ To možda sada vama ne zvuči ništa posebno, ali je u tom trenutku bio toliko smešno, da nisam mogla da se i ja sama ne nasmejem.

Izmedju postavljanja pitanja, pevala je neku pesmicu na temu drugarstva. Ma, preslatko neko stvorenje. Ulepšala mi je vožnju autobusom koji se greje sa 30 stepeni.

U jednom trenutku je ugledala Saobraćajnog policajca i to rekla ocu. On je na to rekao da je „to onaj što piše kazne, i on nije dobar“, na šta mu je ona odgovorila sa: „Ali tata, pa mora! Kako neko da juri brzo kroz grad, tek tako!?“ On je samo oćutao.

Deca znaju kako stvari treba da funkcionišu. Ne kvarite decu. Ne kvarite im osećaj za pravdu i za poštovanje pravila i zakona. Ne učite ih da su saobraćajni policajci, ili bilo ko drugi, ko radi svoj posao loši ljudi, jer oni samo upravo to i rade – SVOJ POSAO.

Zamislite kakva bi anarhija bila da nema tih „nevaljalih čika“?

Ne kvarite decu. Učite ih od najmanjih nogu da poštuju pravila, zakon, saobraćaj, druge ljude. Samo tako možemo očekivati da će sutra možda i biti bolje.

Ne kvarite decu, jer deca su ukras i budućnost sveta.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Svim svekrvama: prošlim, sadašnjim, budućim!

Tekst je poslala B.B, koja je želela da ostane anonimna.

Svim svekrvama: prošlim, sadašnjim, budućim! Ja ću biti svekrva, ovo važi i za mene!
Sklone ste davanju saveta, koje Vam niko nije tražio. Vi sve radite bolje, vi ste sve radile bolje! A i vi ste svoju decu sebi rodile, i rađale. Ostavite sad nas na miru. Ja sam mama! Ja!

Powered by @phduet from Freepik.com
Pročitajte više „Svim svekrvama: prošlim, sadašnjim, budućim!“

Uncategorized

Šta želim sebi za rodjendan?

Srećan mi trideset i prvi. Uh. Kako zvuči mnogo. A, osećam se kao da je u vrh glave dvadeset i šesti, svega mi.


Ne volim nešto svoj rodjendan. Imam mnogo razloga i dogadjaja iz prošlosti koji su me naveli na to. Zbog tog mog stava, i ljudi oko mene su prestali da daju na značaju ovom mom danu. Sama sam kriva, možda. Samo možda.

Ali, obećala sam sebi pretprošle godine da će se to promeniti. Od tad volim svoj rodjendan, tačnije – trudim se. Onaj jubilarni, trideseti, apsolutno nikako nisam obeležila. I, malo sam ljuta na ljude oko sebe zbog toga. Apsolutno svi oko mene su iskulirali taj ulazak u „strašne“ tridesete.

U njihovu odbranu, mom detetu je već sutradan rodjendan. Bio je moj trideseti, pa njegov prvi; nije ni čudo što sam pala u zadnji plan.

Šta ću danas raditi?

Radiću. I to do 8. Oh well. Moram da častim kolege, samo da to ne zaboravim.

Šta sebi želim?

Manje stresa, manje živciranja oko gluposti.

Novu trudnoću, u nekom trenutku, nekada, ali sledeći put – uspešnu.

Malo mentalne snage i karaktera da skinem ovih 5 kilograma viška. Ne da im se, a ne da se ni meni.

Malo više samopouzdanja.

To je to. Sve ostalo što želim, imam.

To „sve ostalo“ se meri u malim zagrljajima, malim koracima, smehom, velikim koracima, i velikom naručju koje me uvek čuva.

Tako da, hepi brzdej tu mi.

I srećan rodjendan i vama, a znam da vas ima ovih dana; ja lično znam barem 20 Blizanaca. Roditelji su nam bili vredni u septembru.

Uncategorized

Pismo bebi koja više nije tu

Ne mislim puno o tebi, ne stižem. Tek ponekad protrčiš mi kroz misli, tek toliko da progutam knedlu. I onda nastavim dalje.


Dva dana posle našeg rastanka sam se vratila na posao; evo, sad baš mislim o tome: koji sam ja meni car! Mogla sam da se ušuškam u fetalni položaj na garnituri i da jecam danima; ali, nisam – to te neće vratiti.

I samo da znaš da idemo dalje, jer, život ide dalje, i protiv toga se ne može, ali te ne zaboravljamo. Nikada te nećemo zaboraviti.

Ti meni nikada nisi bila samo „plod“. Ti si plod doktorima, medicini, nauci. Meni si bila beba, od prvog testa, kada si i zvanično bila samo skup genetskog materijala. 

Ti si bila moja januarska beba. I, već smo imali i muško i žensko ime spremno za tebe, ali sam ja bila ubedjena da si devojčica; tako sam i za tvog brata znala. Možda sam i pogrešila, ipak je šansa da pogodiš ili promašiš 50-50%, ali eto… meni si bila devojčica.

Svakog osmog januara ću misliti na tebe, i tvoj zamalo rodjendan.

Hej, januarska bebo, nedostaješ mi. I ne boli me ništa više, osim samo malo, kada te se setim.

I što bi rekla/otpevala Bijonse: „Heaven couldn’t wait for you, so go on, go home.“ („Nebo nije moglo više da te čeka, stoga idi, idi kući.“)

https://youtu.be/QyOok1myLjw

Uncategorized

Lako je meni da budem opuštena mama, kad su mi takve i prijateljice

Prvi put sam mama, i imam jedno dvogodišnje detence.

Ali, kada posmatram neke poznanice, druge mame.. kontam da se ponašam kako mama koja ima troje. Kako? Lako.


(photo by: freepik.com @pressfoto)

Mogu slobodno da kažem za sebe da nikada nisam preterano dramila oko deteta; znate ono, dete kihne, a mama i tata trče u Hitnu (što je i donekle normalna pojava kad je prva beba u pitanju).

Imam nekoliko drugarica-mama. Držimo se zajedno kada je u pitanju ishrana, odgoj, zdravlje, i bilo šta što vam na um može pasti kada je u pitanju roditeljstvo. Neke od njih nisu mame po prvi put, i vrlo nenametljivo su mi prenele svoja iskustva i (sa)znanja o roditeljstvu i deci, te sam ih ja drage volje prihvatila. Ne sve, ali skoro sve. Neke stvari usput moraš i sam da shvatiš.

Nije lako biti roditelj. Ali, kada uz sebe imaš ljude-roditelje-prijatelje zdravog razuma, definitivno je lakše.

Nikada nisam stigla da ispaničim usled nekog dogadjaja jer sam imala njih. Imamo grupnu prepisku, i uvek je neka tu, da traži savet ili posavetuje.

Nekad, kad sednem i razmislim, shvatim da sam stvarno jedna prilično opuštena mama. Rekli su mi i drugi to. I, baš sam ponosna na tu činjenicu. Ali, to nikad ne bih bila da nemam lično svoje Nemajke.

Zahvaljujući njima, znam i znala sam kako da postupim u odredjenim situacijama, kao i šta me tek čeka, ili šta može da me zadesi, i kako da u datom trenutku odreagujem.

Zahvaljujući njima, u kućnoj apoteci imam apsolutno sve što možeš imati za nedajbože (iako više od pola od toga nikada nismo ni morali da otvorimo, jej! Ali, tu je). Skoro je moj suprug ostao sa našim sinom koji je pokupio stomačni virus, i na posao mi slao poruke i hvalospeve što imamo sve živo da njemu bude koliko-toliko bolje. Rekoh mu: „zahvali se mojim mamama.“

Zahvaljujući njima sam preživela i neke emotivno teže situacije, kao što je bio gubitak druge bebe. Imaš ljude koji znaju šta treba da kažu u kom trenutku, i to je dovoljno da makar malo pomogne, olakša, uteši.

Želim da kažem i da sebe smatram srećnicom jer nisam okružena prevelikim brojem paničara; oni i koji to jesu, na mene prosto ne utiču. Samo sebi otežavaju život nepotrebnim dramama.

Lako je biti opuštena mama onda kada se izolujete od kraljica i kraljeva drama i okružite podrškom i zdravim razumom. Stoga, moja preporuka od srca je da tome težite.

Uncategorized

Dobar je samo onaj roditelj čije je dete uvek zdravo

U roku od nekoliko dana se mojoj prijateljici, a i meni dogodilo da su se, u vrtićima u koja idu naša deca, pojedine mame žalile da su njihova draga dečica, zbog ostale, bolesna. Kažu, nemarni smo, dovodimo ih virozne i onda njihova deca stradaju. Jer, one se toliko trude da zaštite svoju decu. A svi mi ostali navodno svoju u kolektiv vodimo mrtvu bolesnu. I to namerno (mislim – da, ima i takvih, ali mnogo manje nego što mislite; o njima drugi put). Pa eno, onom tamo detetu curi nos, kako je mogla majka da da dovede? Strahota.


(photo by http://www.freepik.com/peoplecreations)

Prvo, žene drage, ukoliko želite da maksimalno zaštitite svoju decu od virusa – ne puštajte ih iz kuće. Ne želite da vam deca ikada budu šmrkljava, prehladjena, a upisale ste ih u vrtić!? U VRTIĆ!? Helou!

Vrtić je izvor bolesti. Vrtić je leglo klica, virusa, dobrih i loših bakterija. Znate, kada pomešate gomilicu dece, obično je to nomalno. Zvuči fascinantno i tako misteriozno, a zapravo nije. Jednostavno je. Vrtićka deca su šmrkljava, i to je uglavnom i normalna pojava kod njih. Wow!

Da li znate i da niko zapravo ne voli da mu dete bude bolesno? Ne znate!? E pa, sad znate. Ja još ne upoznadoh roditelja koji vrišti od sreće kad mu je dete šmrkljavo.

Da li znate da, kada prvi simptomi neke bolesti krenu, verovatno su već skoro sva deca u okolini zaraženog deteta takodje zaražena? A, ni to niste znali? Uh… pa dobro. Sada znate. Te kuje, virusi. I ti roditelji.. znaju da deca u sebi nose virus, iako nema simptoma.. pa mis’im stvarno.

Da li znate da roditelji često ne primete da im je dete bolesno, jer se simptomi još nisu pojavili? O odveli dete u vrtić? Ma, sram da ih bude.

Ja sam vrlo svesna da samo vi brinete o svojoj deci kako priliči. Svi mi ostali smo nemarni, neobzirni, ma, ne volimo svoju decu. Bacimo ih u vrtić, i šta im Bog da.

Nego, smislila sam ja rešenje, dragi moji roditelji klicofobi:

Moj prijateljski savet, onako, najprijateljskiji od srca, je da napravite jedan terarijum, i u njemu držite svoju decu. Obavezno stavite i poklopac, tako da virusi ne mogu prodreti do njih. Imajte u vidu da bi bilo dobro da im probušite par rupa, kako bi imala dotok svežeg vazduha. Takodje, savetujem da terarijum ponekad iznesete na Sunce, kažu, dobar je taj vitamin D.

Ovako, ni slučajno napolje, medju drugu decu, a NIKAKO u vrtić, i deca će vam uvek biti savršeno zdrava. Verovatno. Možda. Obavezno kupite taj terarijum, čujem da ima povoljno na Kupindu.

Uncategorized

Dragi muževi, slobodno nekad uključite kameru!

Malopre sam se posvadjala sa svojim suprugom; zašto? Zato što je na televiziji krenulo neko kolce, moje dete je oduševljeno krenulo da skakuće, pa sam se ja uhvatila u kolo s njim. Šta je moj suprug uradio? Snimio je našu djusku, ali je na snimku moja glava – isečena. Dakle, na snimku se vidi samo moje telo! Onda je krenula lavina i napad na njega zbog svih momenata koje nikada nije ni pokušao da uhvati.


Ja fotografije sa svojim sinom kada je bio malena bebuška, i nemam. Imam neke glupe selfije, ali to nije to, tu se ne vidi koliko je bio mrvast u odnosu na mene. Selfi fotografisanje i ne volim toliko, više volim kada je fotografija iz normalnog ugla.

Moj suprug, naravno, ima tonu fotografija sa našim detetom, iz zvakog njegovog uzrasta. Za veći deo njih nije bio ni svestan u trenutku kada su nastale, i ispale su prelepe. Spontano je najlepše. 

Zašto se nikada nisi setio da nas fotografišeš? Vidiš da je trenutak, i to uradiš? Zašto je to toliko teško?

Kada bih napravila dva foldera na računaru, i u jedan ubacila fotografije deteta sa mojim suprugom, a drugi sa mnom, pogodite ko bi „pobedio“?

Pogodite ko bi imao više uhvaćenih prelepih, a spontanih trenutaka, jer se ono drugo u tom trenutku setilo da otvori kameru na telefonu?

Pogodite ko ne bi imao ni dve lepe fotografije da nema zaovu fotografa? Šta ćemo sa vama koje nemate zaovu koja ima profi kameru, da vas povremeno foto sešnuje?

Stoga, muževi, slobodno se nekad latite kamere i fotografišite svoje žene sa decom. Vas možda to „smara“, ali nama znači. To je uspomena. Svaki dan su sve veći, i nikada više neće biti mali kao prethodnog dana. Bilo bi lepo makar imati uspomenu na to, zar ne?

Uncategorized

Kiretaža nakon pobačaja – moje iskustvo

Subota, 13. maj. Budim se, i odlazim do toaleta. U kupatilu zatičem veš pun krvi. Znam šta se dogodilo. Kraj. Bebica odlazi.


Oblačim se i plačući odlazim u Dom zdravlja kod dežurnog ginekologa. Jer, subota. Usput dišem duboko, da makar malo prestanem da cmizdrim. Predajem knjižicu na šalteru, i odlazim u ordinaciju, po nalogu medicinske sestre. Čujem kako doktorka dolazi i cokće usput, jer, KO SE TO USUDIO DA VIKENDOM IDE KOD DRŽAVNOG LEKARA!? Čujem je kako sreće svoju koleginicu, koja je pedijatar, i govori joj: „Eeee draga moja, mi staaaalno radimo! Mada, lako je tebi, ti radiš sa nevinim bićima, a ja uglavnom sa budalama.“ Vikala je tako da je čujem ja, kučka koja se drznula da joj dodje usred ispijanja vikend kafe. Ulazi u ambulantu, seda, drsko me pita o čemu se radi, i kreće da menja boje kao semafor kada je shvatila da je ženu, podbulu od suza, koja upravo ima pobačaj, nazvala budalom. Menja pesmu.

Pregleda me. Šalje me na injekciju Progesterona „da bebi damo šansu“ i želi mi sve najbolje. Ipak može fino. Nije teško biti fin. Daje mi uput za bolnicu ukoliko nastavim da krvarim.

Prolaze sati, a bebina šansa je odavno propuštena; možda sam negativno razmišljala, ali to sam znala mnogo pre te injekcije… znala sam.

Odlazim uveče u KBC Zvezdara (biram da odem tamo jer sam se tu porodila, i imam samo pozitivno iskustvo), i prima me jedan divan doktor neobičnog prezimena. Ophodi se prema meni kao prema ljudskom biću. Kaže mi da mogu da ostanem večeras, ali da je najbolje da dodjem ujutru, nakon što uradim beta HCG test; sutra ću na kiretažu, jer mu se ne dopada što toliko krvarim. Ok, dolazim sutra, doktore. Potpisujem da sam odbila hospitalizaciju, jer tako mora.

Nedelja ujutru, idem da odradim betu, i spakovana odlazim u bolnicu sa tim lošim rezultatom.

Ulazim u istu ordinaciju u bolnici, ali je ovog puta drugi doktor. Jedan mladji doktor. Pita me zašto sam tu. Nakon dobijenog odgovora, drsko me pita zašto sam odbila hospitalizaciju. Prenosim mu reči njegovog kolege. Govori da ga to ne zanima, i kudi me. Onda me kudi zato što nemam krvnu grupu, jer „svako vadjenje bolnicu košta, a vi biste svi da vam se krv vadi po 20 puta“. „Izvinite doktore,“ govorim tiho i smireno, „nisam razmišljala o dokumentaciji (niti mi je veče pre iko rekao za taj papir), ponela sam samo knjižicu i uput. Suprug će doneti taj papir za 20 minuta, nikakav problem nije, imam ga kod kuće.“

Šalje me na prijem. Odlazim, i u sobu me vodi najdivnija sestra na svetu, sestra krupnih očiju i šatirane kose. Vidi da sam slomljena, i za mene ima samo najlepše i najutešnije reči ovog sveta.

Svako sledeći na koga sam do procedure naišla, bio je divan. Bilo mi je znatno lakše. Dolazi i trenutak za kiretažu, ulazim u salu, i voila – intervenciju će izvesti onaj drski doktor. Nema veze, jeste bezobrazan, i čula sam baš loše stvari o njemu kada je ophodjenje prema pacijentima u pitanju (čak i da žene na porodjaju naziva kravama), ali makar je dobar lekar, dobio je i neku tamo nagradu za svoju stručnost. Verovatno mu je zbog te nagrade malo narasla glava.

Ležem na sto, on sa kolegama razgovara nešto deseto. Ja ne postojim. Ali me nije ni zanimalo, iskreno, sestre su bile veoma fine i pažljive prema meni, anesteziolog je jedno predivno stvorenje od žene, poništile su njegovu bezosećajnost i drskost.

Sve se vrlo brzo završilo, i budim se kao da nisam ni bila pod anestezijom. Ležim. Fizički se osećam odlično.

Vraćam se u svoju sobu. Vreme prolazi tako sporo, a ja izlazim tek prekosutra, pošto je kiretaža radjena kasno uveče. Čitam knjige, časpopise, čačkam telefon.. a vreme kao da stoji.

Izdržala sam nekako do utorka ujutru. Imam osećaj kao da sam tamo bila 7 dana. Spremam se da odem po otpusnu listu. Izlazimo u isto vreme cimerka i ja, isto nas je snašlo. Jedino što je ona imala malo posebniji tretman, jer – veza čuda čini. Više lekara ju je obilazilo da vidi kako je.

Srećemo usput tog doktora, koji se samo njoj obraća, iako ja bukvalno stojim pored nje. Govori joj kako su učinili sve što su mogli, govori joj da se ovih dana malo pripazi, da miruje. Ooobavezno ultrazvuk za 7 dana (meni to niko ne govori, pročitaću u otpusnoj listi, jelte). Veoma je prijatan sa njom. Skroz druga osoba, čoveče. Kako je fin, i raspoložen! Ja sam pored nje, ali ne postojim. Nije me ni pogledao. Nije me pitao kako sam, niti rekao da se pazim. Nevidljiva sam. Veza čuda čini.

Stižem kući, i stiže me navala emocija koju sam zakopavala ta dva dana u bolnici, ubedjujući sebe da sam dobro. Ali, biću ja ok.

Dragi doktori, iako ste vrsni lekari, vreme je da neki od vas porade na ljudskim veštinama. Jer, nisu ljudi samo osobe koje imaju vezu – svi smo mi ljudi, čisto da znate, i svi mi, gle čuda, imamo osećanja.

***Čast izuzecima, u ovom slučaju većini doktora u KBC Zvezdara, jer su zaista skoro svi predivni. Ja sam samo, eto, imala tu nesreću da mi zapadne baš taj jedan, „ozloglašeni“.