Veoma je bitno da decu od najmanjih nogu učimo da poštuju i druga živa bića; da ih maze, vole, paze.

Naježim se kada na ulici vidim dete koje drami i vrišti kada vidi jednog malenog, bezopasnog maltezera (o većim psima da ne pričamo); taj strah mu je usadio roditelj, niko drugi. Deca se ne radjaju sa strahom od bilo čega – svi znamo koliko su neustrašivi, čak i previše za svoje dobro. Pročitajte više „Hajde da pričamo o… deci i životinjama.“ →

Nikada nisam bila mršavica, i, od kako pamtim, trpim diskriminaciju zbog svog izgleda, počevši od osnovne škole i nekih drugarica koje su uvek bile niske, sitne, mršave, u odnosu na koje sam ja (kao jedno sasvim prosečno dete) očigledno „pogrešno“ izgledala.

Kasnije sam tu diskriminaciju trpela trenirajući ples, i doživljavajući ucene da, ako ne smršam, neću biti u prvoj postavi, ili na nekom nastupu; a sve zbog mojih prirodno širokih kukova i ramena, koje sam kao nedozreli pubertetlija prezirala, baš zbog svega što sam trpela. Jer, kada sam ja bila tinejdžer, nije bilo popularno imati Kim Kardašijan/Dženifer Lopez/Niki Minaž/Igi Azelia zadnjicu, već su za najzgodnije devojke smatrali one koje imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka: bez kukova, što uža ramena, guza, naravno, što manja. To je bio ideal dvehiljaditih, i sve što je od toga odstupalo smatralo se pogrešnim; kao da možete birati kako ćete biti građeni i kakva će vam biti konstitucija.

Kada sam ja bila tinejdžer, nije bilo popularno imati Kim Kardašijan/Dženifer Lopez/Niki Minaž/Igi Azelia zadnjicu, već su za najzgodnije devojke smatrali one koje imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka: bez kukova, što uža ramena, guza, naravno, što manja.

Mrzela sam svoje telo, i način na koje me „eliminiše“ iz nekih situacija. Samopouzdanje mi je ceo život katastrofalno. Mrzela sam svoje telo do te mere, da sam se sa svega 16 godinica na treninzima onesvešćivala od kojekakvih dijeta. I, nikada nisam uspela da budem mršavica bez kukova, jer iste ne mogu da sklešem. Uvek se setim jednog nastupa na jednoj popularnoj televiziji koji sam tad izgubila jer sam „predebela“: kada su odigrale koreografiju, voditelj je išao od devojke do devojke i pitao ih koliko imaju kilograma (?!); pomislila sam kako je zapravo dobro što nisam tamo, jer, pobogu, kako bih ja izgovorila naglas svoju kilažu? Izopačenost po pitanju fizičkog izgleda, je čini mi se, u to vreme bila na vrhuncu, do te mere da je jedan punoletni voditelj, odrastao čovek, najopuštenije pitao maloletne devojke koliko su teške, ne shvatajući kakvu štetu čini svim devojčicama s druge strane ekrana. U današnje vreme bi verovatno bio linčovan u svim medijima.

Doživela sam da mi i dečko, sa kojim sam za vreme studija bila u vezi, jednom prilikom, mrtav hladan predloži da bih „vrhunski izgledala samo ako bih skinula nekoliko kilograma“. Da je on bio Adonis, pa da čovek razume takav bezobzirni predlog. Tada sam prvi put posumnjala u našu vezu i pitala se voli li on mene zaista zbog mene same. I taj „predlog“ je boleo, i ostavio traga.

Muškarci vrlo često umeju da budu surovi, a da pritom ne umeju da zastanu i pogledaju prvo sebe, a neretko su (pre)daleko od svega onoga što od žena zauzvrat traže. Pivski stomaci, mišići na bilo kom delu tela su poslednji put postojali u osnovnoj školi, ali zato vrlo lepo mogu da primete ako je neka žena „debela“.

S godinama je došla i malo drugačija svest, odrasla sam, sazrela (i to nekad da se desi!) i shvatila koliko je sasvim okej i lepo ovo moje telo, oblika peščanog sata. I to sebi pokušavam što češće da objasnim! Lepo je, zdravo je, srećno je. Ima divnu porodicu, stvara divnu porodicu, ima ljubav oko sebe. Ima muža koji ga obožava sa svim njegovim vrlinama i manama. I sve drugo me zaista ne interesuje.

No, sada, ovako trudna, sam izgleda opet predebela, stomak mi je preveliki, izgledam kao da ću se poroditi za mesec dana, a ne za tri. A ja, kad pogledam u ogledalo, vidim jednu srećnu ženu, ženu koja u sebi stvara život, brata svome sinu, još jednu malu ljubav, i tih 6-7 kilograma koje nabacih preko noći (6.sam mesec), jer do petog nisam ni gram dodala, stvarno ne vidim. Ne vidim. Ko zna koliko ću još dodati do kraja. Bleh.

S godinama je došla i malo drugačija svest, odrasla sam, sazrela (i to nekad da se desi!) i shvatila koliko je sasvim okej i lepo ovo moje telo, oblika peščanog sata. I to sebi pokušavam što češće da objasnim! Lepo je, zdravo je, srećno je. Ima divnu porodicu, stvara divnu porodicu, ima ljubav oko sebe. Ima muža koji ga obožava sa svim njegovim vrlinama i manama. I sve drugo me zaista ne interesuje.

Kada se budem porodila, verovatno će mi stomak opet biti preveliki i biće strašno što kao kakva holivudska zvezda nisam doterala liniju 3.5 dana posle porodjaja. Neću moći da se selfišem za instagram sa nikad ravnijim stomakom i da napišem: „Eto kako priroda sve sama uredi!“ Neću se fotografisati u teretani 7 dana posle porođaja uz obavezno nabacivanje krivice drugim ženama koje ne vežbaju (jer, videh i to na Instagramu pre neki dan, uz # kojim žena, mrtva hladna, posramljuje sve ostale mame koje nisu fit kao ona koja nije dodala ni gram u trudnoći). Želim da budem sa svojom bebom,sa svojim starijim detetom, suprugom, porodicom, a svi ti kritični kilogrami će uz normalno vodjenje računa o ishrani, šetnjicu i normalne vežbe vremenom (i bez ikakve žurbe) nestati. Ili neće. Štagod.

Ćerku možda nikada neću imati, ali ću sinove učiti, daću sve od sebe da ljude posmatraju kao osećajna bića koja nisu samo broj na vagi ili standard u koji se možda (ne) uklapaju.

Ne budimo toliko površni. Život ume da bude divan kada se otarasite nekih glupih kompleksa.

Smešno mi je kad slušam kako drugarice koje nisu zaista debele kukaju kako su debele. Mislila sam da smo prerasle to. Pre 16 godina si prestala da imaš 16 godina. Odrasti, ženo. Divna si.

Pitate se zašto ovo uopšte pišem? Šta želim da kažem ovim, i kome se pravdam?

Zapravo, ne pravdam se nikome. Ovo pišem zbog svih nas, koje smo srećne takve kakve smo. I zbog onih, koje nisu srećne, jer još nisu shvatile da zapravo jesu, da su divne i predivne takve kakve su.

To što se ne uklapate u standarde jer ste možda premršave, predebele, niste fit, ili ste ipak možda i „previše“ fit, ne znači da manje vredite; to samo govori da vas oni, koji vam na osnovu toga sude, ne cene na pravi način, i da imaju svoje neke unutrašnje demone koji im ne daju da i sami budu srećni, ma koliko mislili i isticali kako su divni i zgodni.

Život je toliko kratak, da je suludo opterećivati se površnostima. Bitno je da smo zdravi i nasmejani, a za ostalo ćemo se snaći.

Lepota je u oku posmatrača, a onaj ko ne vidi dalje od fizičkog izgleda, pa – potrebno je da proveri životnu dioptriju.

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.