Veoma je bitno da decu od najmanjih nogu učimo da poštuju i druga živa bića; da ih maze, vole, paze.

Naježim se kada na ulici vidim dete koje drami i vrišti kada vidi jednog malenog, bezopasnog maltezera (o većim psima da ne pričamo); taj strah mu je usadio roditelj, niko drugi. Deca se ne radjaju sa strahom od bilo čega – svi znamo koliko su neustrašivi, čak i previše za svoje dobro. Pročitajte više „Hajde da pričamo o… deci i životinjama.“ →

Nikada nisam bila mršavica, i, od kako pamtim, trpim diskriminaciju zbog svog izgleda, počevši od osnovne škole i nekih drugarica koje su uvek bile niske, sitne, mršave, u odnosu na koje sam ja (kao jedno sasvim prosečno dete) očigledno „pogrešno“ izgledala.

Kasnije sam tu diskriminaciju trpela trenirajući ples, i doživljavajući ucene da, ako ne smršam, neću biti u prvoj postavi, ili na nekom nastupu; a sve zbog mojih prirodno širokih kukova i ramena, koje sam kao nedozreli pubertetlija prezirala, baš zbog svega što sam trpela. Jer, kada sam ja bila tinejdžer, nije bilo popularno imati Kim Kardašijan/Dženifer Lopez/Niki Minaž/Igi Azelia zadnjicu, već su za najzgodnije devojke smatrali one koje imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka: bez kukova, što uža ramena, guza, naravno, što manja. To je bio ideal dvehiljaditih, i sve što je od toga odstupalo smatralo se pogrešnim; kao da možete birati kako ćete biti građeni i kakva će vam biti konstitucija.

Kada sam ja bila tinejdžer, nije bilo popularno imati Kim Kardašijan/Dženifer Lopez/Niki Minaž/Igi Azelia zadnjicu, već su za najzgodnije devojke smatrali one koje imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka: bez kukova, što uža ramena, guza, naravno, što manja.

Mrzela sam svoje telo, i način na koje me „eliminiše“ iz nekih situacija. Samopouzdanje mi je ceo život katastrofalno. Mrzela sam svoje telo do te mere, da sam se sa svega 16 godinica na treninzima onesvešćivala od kojekakvih dijeta. I, nikada nisam uspela da budem mršavica bez kukova, jer iste ne mogu da sklešem. Uvek se setim jednog nastupa na jednoj popularnoj televiziji koji sam tad izgubila jer sam „predebela“: kada su odigrale koreografiju, voditelj je išao od devojke do devojke i pitao ih koliko imaju kilograma (?!); pomislila sam kako je zapravo dobro što nisam tamo, jer, pobogu, kako bih ja izgovorila naglas svoju kilažu? Izopačenost po pitanju fizičkog izgleda, je čini mi se, u to vreme bila na vrhuncu, do te mere da je jedan punoletni voditelj, odrastao čovek, najopuštenije pitao maloletne devojke koliko su teške, ne shvatajući kakvu štetu čini svim devojčicama s druge strane ekrana. U današnje vreme bi verovatno bio linčovan u svim medijima.

Doživela sam da mi i dečko, sa kojim sam za vreme studija bila u vezi, jednom prilikom, mrtav hladan predloži da bih „vrhunski izgledala samo ako bih skinula nekoliko kilograma“. Da je on bio Adonis, pa da čovek razume takav bezobzirni predlog. Tada sam prvi put posumnjala u našu vezu i pitala se voli li on mene zaista zbog mene same. I taj „predlog“ je boleo, i ostavio traga.

Muškarci vrlo često umeju da budu surovi, a da pritom ne umeju da zastanu i pogledaju prvo sebe, a neretko su (pre)daleko od svega onoga što od žena zauzvrat traže. Pivski stomaci, mišići na bilo kom delu tela su poslednji put postojali u osnovnoj školi, ali zato vrlo lepo mogu da primete ako je neka žena „debela“.

S godinama je došla i malo drugačija svest, odrasla sam, sazrela (i to nekad da se desi!) i shvatila koliko je sasvim okej i lepo ovo moje telo, oblika peščanog sata. I to sebi pokušavam što češće da objasnim! Lepo je, zdravo je, srećno je. Ima divnu porodicu, stvara divnu porodicu, ima ljubav oko sebe. Ima muža koji ga obožava sa svim njegovim vrlinama i manama. I sve drugo me zaista ne interesuje.

No, sada, ovako trudna, sam izgleda opet predebela, stomak mi je preveliki, izgledam kao da ću se poroditi za mesec dana, a ne za tri. A ja, kad pogledam u ogledalo, vidim jednu srećnu ženu, ženu koja u sebi stvara život, brata svome sinu, još jednu malu ljubav, i tih 6-7 kilograma koje nabacih preko noći (6.sam mesec), jer do petog nisam ni gram dodala, stvarno ne vidim. Ne vidim. Ko zna koliko ću još dodati do kraja. Bleh.

S godinama je došla i malo drugačija svest, odrasla sam, sazrela (i to nekad da se desi!) i shvatila koliko je sasvim okej i lepo ovo moje telo, oblika peščanog sata. I to sebi pokušavam što češće da objasnim! Lepo je, zdravo je, srećno je. Ima divnu porodicu, stvara divnu porodicu, ima ljubav oko sebe. Ima muža koji ga obožava sa svim njegovim vrlinama i manama. I sve drugo me zaista ne interesuje.

Kada se budem porodila, verovatno će mi stomak opet biti preveliki i biće strašno što kao kakva holivudska zvezda nisam doterala liniju 3.5 dana posle porodjaja. Neću moći da se selfišem za instagram sa nikad ravnijim stomakom i da napišem: „Eto kako priroda sve sama uredi!“ Neću se fotografisati u teretani 7 dana posle porođaja uz obavezno nabacivanje krivice drugim ženama koje ne vežbaju (jer, videh i to na Instagramu pre neki dan, uz # kojim žena, mrtva hladna, posramljuje sve ostale mame koje nisu fit kao ona koja nije dodala ni gram u trudnoći). Želim da budem sa svojom bebom,sa svojim starijim detetom, suprugom, porodicom, a svi ti kritični kilogrami će uz normalno vodjenje računa o ishrani, šetnjicu i normalne vežbe vremenom (i bez ikakve žurbe) nestati. Ili neće. Štagod.

Ćerku možda nikada neću imati, ali ću sinove učiti, daću sve od sebe da ljude posmatraju kao osećajna bića koja nisu samo broj na vagi ili standard u koji se možda (ne) uklapaju.

Ne budimo toliko površni. Život ume da bude divan kada se otarasite nekih glupih kompleksa.

Smešno mi je kad slušam kako drugarice koje nisu zaista debele kukaju kako su debele. Mislila sam da smo prerasle to. Pre 16 godina si prestala da imaš 16 godina. Odrasti, ženo. Divna si.

Pitate se zašto ovo uopšte pišem? Šta želim da kažem ovim, i kome se pravdam?

Zapravo, ne pravdam se nikome. Ovo pišem zbog svih nas, koje smo srećne takve kakve smo. I zbog onih, koje nisu srećne, jer još nisu shvatile da zapravo jesu, da su divne i predivne takve kakve su.

To što se ne uklapate u standarde jer ste možda premršave, predebele, niste fit, ili ste ipak možda i „previše“ fit, ne znači da manje vredite; to samo govori da vas oni, koji vam na osnovu toga sude, ne cene na pravi način, i da imaju svoje neke unutrašnje demone koji im ne daju da i sami budu srećni, ma koliko mislili i isticali kako su divni i zgodni.

Život je toliko kratak, da je suludo opterećivati se površnostima. Bitno je da smo zdravi i nasmejani, a za ostalo ćemo se snaći.

Lepota je u oku posmatrača, a onaj ko ne vidi dalje od fizičkog izgleda, pa – potrebno je da proveri životnu dioptriju.

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Juče je bio dan kao i svaki drugi; sve dok nisam otvorila Fejsbuk, i videla, po mom mišljenju, izuzetno šokantan video koji je ubacila moja drugarica, a koji je njoj poslala njena drugarica; video, koji se celo veče širio kao kakav jezivi virus.

Preuzela sam video, i bez trunke dvoumljenja ga podelila na svom profilu, jer smatram da ne smemo ćutati i okretati glavu na takvo ponašanje. To je problem koji se mora rešavati. Okretanje glave pravi samo još veći problem, svoj našoj deci.

Ukoliko ne znate o čemu se radi, ukoliko niste stigli da odgledate video pre nego što je bio obrisan, ukratko: Majka je davala detetu da sa terase baca prazan tetrapak, flaše, krompir, voće i govorila mu da time gadja starijeg čoveka koji je prolazio ulicom, kao i „onog debelog“, a ona se za to vreme smejala dok je snimala. Kada je pitao da li može da mu spremi krompir da jede, ona mu je rekla „Bolje da gadjaš, nego da jedeš.“ Video je zaista uznemirujuć, i zaista je strašno videti da jedan roditelj dete bodri i uči takvom ponašanju. Istovremeno mu šalje poruku da je u redu da bude nasilnik, da je u redu da baca smeće na sve strane, i da ne mora imati poštovanja prema drugima i prema okolini. Možda (možda!) toga u trenutku nije bila svesna, ali ja najiskrenije želim da verujem da zaista nije znala šta radi i kakvu štetu može na duže staze da napravi.

Video je planuo, postao viralan, i naišao na oštru osudu, što je sasvim prirodna i normalna reakcija; ljudi su bili i šokirani i besni.

Inboks mi je bio bombardovan od strane majki koje ne mogu da veruju šta se dešava. Mnoge su i sebe i mene zapitale šta mi to radimo? Decu učimo toleranciji, da budu dobri, da poštuju razlike, svoju sredinu, prirodu, da ne prljaju, da ne vredjaju druge samo zato što su drugačiji („gadjaj onog debelog“), a onda vidite ovako nešto, i zapitate se s kime će sutra vaše dete ići u školu.

Decu učimo toleranciji, da budu dobri, da poštuju razlike, svoju sredinu, prirodu, da ne prljaju, da ne vredjaju druge samo zato što su drugačiji („gadjaj onog debelog“), a onda vidite ovako nešto, i zapitate se s kime će sutra vaše dete ići u školu.

To jeste povod za brigu, jer deca koju od malih nogu roditelji ne uče empatiji sutra mogu praviti problem svojoj okolini. Tako nastaje vršnjačko nasilje, dragi moji. Tako možda sutra nastane nasilje u porodici.

Decu moramo učiti da poštuju i druge i sebe, i svoju okolinu; samo tako možemo živeti u normalnom svetu.

Da ne dužim, majka sa videa me je kontaktirala, i moram reći da ni u jednom trenutku nije bila neprijatna, niti me je vredjala ili pretila (što sam, iskreno, očekivala). Počela je da me moli, kumi, tražila da skinem video, jer ne želi da eksponira svoje dete na taj način. Nakon tih poruka sam video momentalno skinula, i mislim da bih bila skot da to nisam uradila (jer, pričamo o empatiji, pa moramo je i praktikovati!).

Dopisivale smo se preko sat vremena, objasnila sam joj da joj niko od nas ko je podelio video nije kompromitovao njeno dete kako je ona tvrdila, već da je sama to uradila; na Instagramu ima 1.500 pratilaca, profil joj je javan, i ona je te „storije“ podelila bez razmišljanja o posledicama, i bez razmišljanja o tome ko sve ima pristup njenom profilu (a imali su ga apsolutno svi, jer je bio javan). Znate već da Internet ne prašta, sve što je iole skandalozno će planuti očas posla i za sekund postati viralno.

Video, inače (kao što piše na početku) nije krenuo od mene, i ko zna koliko ljudi ga je podelilo pre nego što sam i ja to učinila.

Da li se kajem što sam to učinila? Apsolutno ne. Ponavljam, na takvo ponašanje i slanje takvih poruka ne smemo ćutati ako našoj deci želimo lepu i sigurnu budućnost, i normalno odrastanje. Prvenstveno je bilo potrebno da se na ovo ne ćuti zbog deteta koje je na snimku, jer ono ništa nije krivo niti zaslužuje da bude pogrešno vaspitano.

Da li želim da verujem da se majka pokajala i da nije bila svesna kakvu štetu čini, prvenstveno svom detetu? Apsolutno da.

Želim da verujem da je shvatila šta radi, i da će svoje vaspitne mere i načine promeniti. Možda sam pogrešno procenila, možda i nisam, ali iz prepiske sam stekla utisak da se ona kaje i da je shvatila šta je uradila tek kad je video postao viralan.

Rekla mi je da je mlada, da ima svega 21 godinu, ali to zaista nije opravdanje. I mene je majka rodila sa nepunih 20, a ipak me je učila da ni papirić od žvake na ulicu ne smem baciti (zapravo, i dan danas mi je torba večito puna smeća, i praznim je kod kuće). Punoletan si čovek, moraš voditi računa o svojim postupcima kao i o postupcima malog bića koje si donela na ovaj svet. On je sada tvoja odgovornost, koliko god godina imala, 15 ili 40.

Ono što nam ostaje je da iz njenih grešaka svi mi nešto naučimo, a ja se iskreno nadam da će i ona naučiti, i da joj je ova važna lekcija doprla i do glave, i do srca.

Fotografija preuzeta sa http://www.themotherco.com/2012/07/why-kids-behave-badly-with-their-parents/

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Pre neki dan mi je prijateljica pričala kako neka njena rodjaka ne želi više dece; kaže, ostaće na jednom, ali ne zato što želi „samo“ jedno (što je sasvim ok), već neće više da radja jer smatra da drugo dete ne bi volela kao prvo. Štabre?

Pročitajte više „Ne sumnjam u to da ću svako dete voleti kao prvo“ →

Popuštamo ti i kad treba, i kad ne treba. I popuštaćemo, ljudi smo. Ali, granice našeg roditeljstva apsolutno postoje, i uvek će postojati. Zašto?

Pročitajte više „Strogi smo, jer te volimo“ →

Ministarstvo kulture i Savet za populacionu politiku izabrali su slogane koji bi trebalo da podstaknu rađanje u Srbiji.

Izabrano je šest slogana:

Prvo mesto dele slogani „Ljubav i beba – prvo što nam treba!“ i „Rađaj, ne odgađaj“, na drugom mestu su „Mama – neću sama, tata – hoću brata“ i „Dosta reči, nek zakmeči“, a na trećem „Čuda se ne dešavaju. Čuda se rađaju“ i „Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju“.

(izvor: N1 vesti)

Pročitajte više „Neću slogan za radjanje, hoću posao i mesto u vrtiću“ →

U današnje vreme Interneta, društvenih mreža, Vajbera, Vacapa i ostaloga, veoma je teško imati privatnost, ili poštovati tuđu. Toliko smo navikli da zadiremo u tuđe živote, i da „bacimo“ pogled na nečiji profil, da smo nesvesno (i bez loše namere) zaboravili da je potrebno da imamo i granicu.

Pročitajte više „“A vi, kada ćete? Vreme vam je!”“ →