Gostujuće mame&interpunkcija; Razvoj odojčeta

Usvajanje kao put do roditeljstva – Anina priča

Jedna divna majka sa nama je podelila svoj put i način na koji se ostvarila kao roditelj; ona je, sa svojim suprugom, usvojila dve predivne devojčice, koje su, pritom, i biološke sestre. Na Instagramu sam vas pitala da mi pišete sta biste je pitale, i stiglo je zaista dosta pitanja koja su sjedinjena u tekstu ispod. Pročitajte njenu priču i odgovore, koja će vam, sigurna sam, razbiti mnoge predrasude, i razrešiti mnoge nedoumice i pitanja koja imate vezana za usvajanje.

Kao mama dve devojčice, koje smo dobili procesom usvojenja (to je zvanični izraz koji sada i mi koristimo), želim svima da se zahvalim na divnim pitanjima i lepim rečima. Možda će se nekima neka pitanja učiniti grubim i neumerenim, ali upravo su ta pitanja ona koja roditelji postavljaju sebi prilikom procesa usvojenja, pa ih ja svrstavam u grupu najkorisnijih pitanja. Prepoznaćete ih.

U registru smo bili u maju, a prvu ćerku smo dobili 7. jula. Recimo da ceo proces može trajati koliko i trudnoća.

Mi smo kroz ovaj proces prošli dva puta i postali roditelji ćerkama koje su biološke sestre; oduvek smo želeli dvoje dece, i želja nam se ostvarila. Razlika izmeđju njih je dve godine: prvu smo dobili kada je imala 14 meseci (mlađa još nije ni bila rođena), a drugu kada je imala 10 meseci.

Obično veoma transparentno pričamo o ovome, isto kao i mnogi roditelji koji pričaju o tome kako su to postali, ali sam primetila da je ljudima lakše da postavljaju pitanja kada je to, nekako, anonimno. Nemajka ima moje kontakte, i tu sam za svako vaše dodatno pitanje, ili nedoumicu.

Zašto mislim da je potrebno pričati o ovome? Zato što je 21. vek. 😀 Živimo u vreme VTO procesa, surogat roditeljstva, gej brakova – možemo onda otvoreno pričati i o usvojenju.

1.Kako izgleda procedura i koliko sve traje?

Procedura NIJE komplikovana i to je vrlo važno da se zna. I, ne bira se dete za roditelja već roditelj za dete, to vam prvo kažu i objasne.

Najduže, zapravo, traje donošenje odluke da se tako postane roditelj. Kada pomislim na ta premišljanja i razmišljanja, dođe mi da nas dobro protresem, toliko smo vremena izgubili. A opet, da smo ranije sve to odlučili, ne bismo dobili našu decu. Tako da sve ima svoje i, iskreno, malo toga je zaista u našim rukama.
Ali da ne idem u metafiziku i da se držim činjenica:

Prvi korak je odlazak u lokalni Centar za socijalni rad. Tamo ćete dobiti spisak potrebne dokumentacije. Prvi put smo je skupljali mesecima, mislim da je i to bio proces razmišljanja, a drugi put smo sve papire skupili za manje od 10 dana.

Kada se preda dokumentacija, Centar organizuje posetu budućim roditeljima (psiholog i voditelj „slučaja“) i razgovaraju sa roditeljima (intervju od nekih 200inak pitanja). Nama je taj intervju bio prilično stresan, jer smo se nas dvoje trudili da se prikažemo u što boljem svetlu i mislili smo da će to što imamo mačke (u tom trenutku PET) biti problem. Stoga, dve smo ostavili u stanu, a tri izbacili na terasu od kuhinje (tada smo živeli u prizemlju). I kada smo otvorili vrata kuhinje da skuvamo kafu, sve tri mačke su visile kandžama na žici koja je bila na prozoru. Debele mačke koje su „zalepljene“ za prozor 😀 Ispostavilo se da je baš psiholog objavila knjigu za decu u kojoj je glavni junak bio jedan mačak. Naši strahovi su potpuno neopravdani.

Deo procedure obuhvata i radionice (nešto kao škola roditeljstva) u kojima, sa drugim kandidatima, možemo da postavljamo brojna pitanja i dobijemo odgovore od tima iz Centra, ali i onih koji su uspešno prošli ceo proces i dobili dete. Te radionice su veoma korisne, a danas se družimo sa roditeljima koje smo tamo upoznali.

Kada se i to sve završi, Centar priprema dokumentaciju i svoju procenu, i šalje mišljenje u nadležno Ministarstvo koje treba da vas uvrsti u „listu“ podobnih usvojitelja. Od tog trenutka vas svi vide i svakog trena vas mogu pozvati iz nekog Centra i javiti vam da postoji neko detence koje vas čeka.

U registru smo bili u maju, a prvu ćerku smo dobili 7. jula. Recimo da ceo proces može trajati koliko i trudnoća.

Kada se nađete u registru, razni Centri vas onda pozivaju i prave „izbor“ najboljeg roditelja. Deca, uglavnom, žive u hraniteljskim porodicama, ali ih vi tokom procesa ne vidjate. Tek kada je odlučeno da ste vi roditelj i da možete dobiti dete. Izbegava se da se deca stresiraju, i to je odlično. Kada ste izabrani za roditelje, idete da upoznate dete, budete malo sa njim. Onda prenoćite zajedno (uglavnom je to u hotelu jer vas najčešće zovu iz drugih mesta) i ako sve prođe kako treba, idete zajedno kući.

To nije kraj. Neki „roditelji“ tek tada shvate da sve to nije za njih i mogu odustati od roditeljstva. Lično ne znam da se to ikada desilo, ali ljudi iz Centra sigurno znaju.

Oni drugi, a mi smo među njima, shvate da im se desilo nešto najlepše u životu i krenu da žive svoju bajku. U narednim mesecima, dolaze ljudi z Centra da vide da li sve ok i da li ste „kliknuli“. Daju svoje mišljenje i tada ste spremni za potpuno usvojenje, a to znači da dete tada dobija vaše prezime, a u matične knjige se roditelji upisuju kao majka i otac. Jedino što se ne može promeniti u matičnoj knjizi rođenih jeste mesto rođenja, a to je i logično. Roditelji se ne dobijaju činom rađanja i to je u našem zakonodavstvu veoma jasno istaknuto.

Kako god vam se činila cela procedura, važno je da znate da je ona sasvim u redu i da čuva dete. I nije komplikovana. Ovo je sve iz našeg iskustva, ali znam još „iha-haj“ usvojitelja koji su prošli kao mi.

2. Kako ste znali da je baš to dete – vaše?

Niko nije postavio ovo pitanje, ali je nas veoma mučilo, i svakome koga smo videli smo to pitali. I znate šta je bio odgovor od SVIH? Od ljudi iz Centra, od roditelja koji su prošli sve to. Samo jedan: osetićete.Malo je reći da nas je ovaj odgovor užasno nervirao! Mislili smo: „Kakav glup odgovor! Kako da znamo da je to dete naše? Šta ako dobijemo tuđe dete? Šta ako se ne povežemo? Osetićete, ma važi! Šta će da se desi? Otvoriće se nebo, anđeli će da zapevaju? Glupost!“

Desilo se da su nas već u maju pozvali za divne dečake, rekli su nam da smo mi njihovi roditelji.  A nas dvoje u haosu. Emotivni rolerkoster. Jednostavno, ne znamo šta ćemo. Šta ako pogrešimo, i uzmemo decu koju ne zavolimo (ovo su nedoumice koje svi imaju), šta ako nismo njihovi roditelji? Šta ako je ovo samo naš strah od roditeljstva, ne pristanemo i izgubimo decu? I šta ako nas izbace iz registra (to se ne dešava tako lako, inače).

A sve vreme nam u glavi ona glupa mantra „osetićete,osetićete“. Šta da osetimo???

Jedva smo skupili hrabrost, i rekli da se ne osećamo kao njihovi roditelji. Oni danas imaju svoje prave roditelje. Zatim su nas pozvali za još jednog dečaka, i mi smo rekli isto! Kako smo se loše osećali, kao zlikovci! Toliko želimo dete, a mi još biramo…

A onda, onda su nas pozvali još jednom. Telefonom. Muž se javio i slušao, promenio izraz lica. Tada sam taj izraz videla prvi put, a od tada ga nikada nije skinuo – izraz tate!

Pogledao me je i rekao: „Zovu nas za devojčicu, 14 meseci.“ I to je sve što smo znali o njoj. Nebo se otvorilo, čuli smo pesmu anđela i znali smo da smo našli NAŠE dete.

Za par dana smo bili u Centru, hvalili sebe na sva usta, ništa nismo želeli previše da znamo o njoj, pa čak nas ni slika nije zanimala. Samo da odemo što pre po nju. Za nekoliko dana smo svi bili u našoj kući i tako smo postali mama i tata. Ljubav i pre prvog pogleda. Prepoznavanje.

Osetili smo.

Šta ako pogrešimo, i uzmemo decu koju ne zavolimo (ovo su nedoumice koje svi imaju), šta ako nismo njihovi roditelji? Šta ako je ovo samo naš strah od roditeljstva, ne pristanemo i izgubimo decu? I šta ako nas izbace iz registra (to se ne dešava tako lako, inače).

3. Možda je glupo, ali kako odabrati dete?

Ne da nije glupo, nego je ključna muka roditelja. Odgovor je iznad. Osetićete.

Tokom procesa možete izraziti „želje“ koje se odnose na uzrast deteta, pol, nacionalnost i zdravlje. Mi smo rekli da želimo dete, a jedino što nam je bila „želja“ se odnosila na zdravlje deteta.

4. Kako da usvojimo bebu?

Maksimalna razlika u godinama između deteta i roditelja je 45, tako da krenite što pre da biste dobili bebu.

5. „To je veoma humano, bravo!“

Ovo nije pitanje, ali često čujemo. Usvajanje je samo način da se ostvarite kao roditelji. Ni jedne jedine sekunde nismo razmišljali o humanosti, a to ni danas ne radimo. Humanost pokazujemo na druge načine. Mi smo ovako dobili našu decu i to je to.

6. Kako je skupila hrabrost da se odluči na to, pored vantelesne oplodnje i ostalih čuda medicine?

Mi nemamo fizičko i medicinsko objašnjenje zašto nisamostala trudna. Ono što znam jeste to da sam oduvek imala strah od porođaja, kaoi osećaj da ću majka postati na neki drugi način. Isti taj osećaj je imao isuprug, oduvek. Ideja o usvajanju je oduvek bila otvorena za oboje.

VTO je zaslužna zašto mi danas imamo naše ćerke; naime, u tim pokušajima da ostanem trudna, iskoristili smo i državnu pomoć, odnosno bili smo u procesu vantelesle oplodnje. Ne zna se zašto, kod mene je to pošlo naopako i dobila sam hiperstimulaciju. Iako sam bila vođena od strane najcenjenijeg VTO osoblja, moje telo nije odreagovalo dobro, i preko noći mi se stomak naduo kao da sam u osmom mesecu! Bilo je to izuzetno bolno i traumatično iskustvo. Jajnici su mi bili uvećani, terapije koje sam primala bile su jake.

To smo podneli ok, ali smo se preplašili za moje zdravlje i upitali se: „Zašto da na ovaj način pravimo dete, dovodimo zdravlje i život u opasnost? Da li to dete to zaslužuje? Strah od slične epizode, a, verujte mi, i zdrav razum, doveo nas je dotle da definitivno prelomimo i krenemo u proces usvojenja. U našem slučaju, VTO je uspela! Dva puta!

7. Da li ima svoju decu ili samo to usvojeno? I ako da, da li se plašila da će to dete manje voleti od svog?

Ja imam SVOJU decu – Kratko i jasno.

Ako mislite na biološku decu – nemamo ih. Ne mislimo da je genetika ključ za ljubav. Kako mi reče jedna drugarica, materinski osećaj nastaje u glavi, pa tako i mi od prvog trenutka imamo brige, strahove, sumnje, a uvek, uvek, uvek – bezgraničnu i bezuslovnu ljubav prema našoj deci kao, i svaki drugi roditelj.

Pogledao me je i rekao: „Zovu nas za devojčicu, 14 meseci.“ I to je sve što smo znali o njoj. Nebo se otvorilo, čuli smo pesmu anđela i znali smo da smo našli NAŠE dete.

U vezi sa genetičkim nasleđem – Centar vas upozna sa podacima o biološkim srodnicima onoliko koliko i sami znaju. Za našu decu ne brinemo puno jer su biološke sestre, a u nekom „pu-pu-pu“ slučaju, nije teško doći do bioloških srodnika.

Ipak, shvatate da danas ni za šta ne postoji garancija, pani za to da će vaše dete dobiti vaše najbolje gene? I da se matične ćelije višene moraju uzimati iz pupčanika?

Uzimajući u obzir genetske bolesti naših porodica, veoma sam srećna što nemaju naše gene. Jer svojoj deci želim najbolje.

8. Da li je važno ko su biološki roditelji?

Nije važno, ali je to nešto što vam Centar ispriča, onolikokoliko znaju i oni. Mi smo u kontaktu sa Centrom iz opštine odakle su nam decai pitamo ih za sve što nam je potrebno. Recimo, kada je ćerka imala febrilnukonvulziju, morali smo da znamo da li je to genetski i pitali smo Centar.

Za decu je važno, a i Zakon nas na to obavezuje, da znajusvoje poreklo.

Inače, jedni o drugima nemamo nikakve podatke, mada vam jejasno da za pola sata možete saznati otprilike sve, zahvaljujući internetu.

9. I ja imam želju za usvajanjem! Pitanje koje muči supruga i mene je: kako okolina reaguje? Imamo ćerkicu od 4 godine.

Uradite to! Zaista ne znam da li postoji nešto lepše, a iz slučaja koje znamo, ljubav između dece će biti neverovatna.

Tokom procesa se procenjuje i moguća reakcija okoline. Naši roditelji, porodica, prijatelji – SVI su bili oduševljeni! A ljubav koju im danas pružaju je velika, najveća. Pored njih, imamo i komšije, kolege, poznanike. NIKO NIKADA ništa loše nije rekao. Makar ne naglas, a šta misle u sebi ili govore nama iza leđa, nije stiglo do nas. Zaista smo uvek imali samo podršku, a ako je neko nešto i mislio negativno, prećutao je.

10. Da li se usvajanje plaća? Da li ima neke obaveze prema državi, agenciji ili kome već?

Ne, usvajanje se ne plaća, samo takse za dokumenta koja sepodnose (samo neka, uglavnom je besplatno).

Naše obaveze su iste kao i roditelja koji su decu dobili na drugi način. U očima zakona, svi roditelji su jednaki.Jedino što mi nemamo pravo na finansijsku pomoć kada dobijemo dete, a porodiljsko nam traje samo 9 meseci (u praksi osam). Nekada nije ni bilo porodiljskog već se jedna divna Tereza izborila za to.

Tome bih dodala i problematiku termina koji se vuče po ugovorima i odlukama, pa se biološki srodnici nazivaju majka i otac, a majka i otac – usvojitelji. Ali, ajde, valjda smo toliko srećni što imamo decu da se i ne majemo time.

11. Rekla mi je drugarica da se prvo razgrabe „bela“ deca, pa ako hoće zdravo dete, onda mora dete romske nacionalnosti.

Netačno. Ali je tačno to da naši ljudi uglavnom žele bebe bele puti, ne žele druge nacionalnosti. I istina je da ima dosta dece romske nacionalnosti koja čekaju svoje roditelje. Niko nikome „ne uvaljuje“ decu, roditelji su ti koji, na kraju krajeva, donose odluku.

Ko krene u ovo zna da će dete dobiti svoje prave roditelje (postoji razlog zašto ovo ponavljam tolikoputa. Jednostavno je tako).

12. Koliko je trajao put od „mogla bih usvojiti“ do konačne odluke?

Najduži period je bio baš taj. Pa onda da presečemo i krenemo. Iako se moj muž u svemu slagao sa mnom, znala sam da ima svoje strahove i sumnje i presekla sam sve tako što sam počela da skupljam papire.

Kada smo dobili prvu ćerku, ja sam imala 39 godina (on 35),stvarno mi se nije odlagalo i gubilo vreme oko bilo čega.

13. Da li se dvoumila?

Nikada. Ali bilo je straha da nećemo dobiti dete, da nećemo biti dobro procenjeni kao roditelji. Danas imamo strah da ćemo gadno negde pogrešiti kao roditelji 😀 Odnosno, da grešimo na dnevnom nivou. Poznat osećaj?

14. Kako je sa dvoje malih?

Sećam se koliko sam se iznervirala kada mi je neko rekao,dok nismo dobili drugo dete, kako je jedno dete hobi! Sada mi je sve jasno.Padamo s nogu! Teši me što brat ima trojke (grozna sam).

15. Kakav je osećaj kada konačno usvojite dete i prvi put ga odvedete vašoj kući?

Svaki put me to sećanje razneži do suza J Taj put do kuće, prviput nas troje sami, drugi put nas četvoro, sećamo se svake pesme i sreće.Dočekali su nas baba i deda, torta. Ali taj babin i dedin pogled pun ljubavikada su ih privili uz sebe, to mi je urezano u srcu.

Da vam kažem i ovo.Ja sam se u četvrtak vratila sa službenog puta, a u utorak postala mama! Ništaneću da objašnjavam o strahu kako ćemo da je hranimo, presvučemo, gde će daspava?

16. Kako i kada reći detetu da je usvojeno?

Kao i sve, i nas je to interesovalo. Za nas je usvajanje prirodno – jedan od načina da se dobije dete. Stoga, tako smo i postupali. To se ne radi tako što se čeka da dete dovoljno poraste, pa da mu se svečano saopšti. Mislim da je to najgore rešenje. Zapravo, gore je da sazna od vozača autobusa ili komšija.

Evo kako smo mi to uradili, i radimo (svako malo, to je cikličan proces): Napravila sam album sa fotografijama od prvog dana kada smo počeli sa prikupljanjem dokumentacije, iz škole roditeljstva, našeg puta do njih, prvog susreta i zagrljaja, dolaska kući i tako redom. Onda, gledamo albume i pričamo priču (istinitu) kako smo ih dugo čekali i svuda tražili dok nas nisu zvali iz Centra, i rekli da su našli naše dete i da ga čuva Nana (hraniteljka, sa njima isto negujemo lepe odnose jer nam je važno ko ih je čuvao i voleo dok se nismo dobili) i da brzo dođemo. Pa onda drugoj ćerki pričamo isto to, pa koliko smo je želeli, i kako smo čekali dugo neke papire, a ona je sve vreme bila voljena i čuvana (isto kod Nane).

Prva upija svaku reč, druga zabole uvce. 😀

One znaju da nisu bile kod mame u stomaku već kod jedne tete. To je objašnjenje za ovaj uzrast, vremenom ćemo proširivati i odgovarati na sve njihove moguće mukice, a znamo da nas to sve tek čeka, kao i svakog roditelja. Najvažnije je da one znaju da su oduvek voljene, da smo čvrsto porodično jezgro, da smo uvek tu za njih i da pripadamo jedni drugima.

Imam jednu spremnu rečenicu za pitanje koje će mi postaviti: Ni tata i ja nemamo iste gene, pa smo opet srodne duše“.

Mislim da ću im teže objasniti zašto ljudi uništavaku planetu ili zašto ih neki dečak vređa.

17. Kakav je osećaj?

Najlepši. Još uvek se rascmizdrim kada čujem da je nekousvojio dete.

18. Da li je bolje/lakše za roditelja i dete usvojiti bebu ili starije dete?

Iskreno, ne znam šta je i da li je nešto lakše. Imamo okonas oba primera. I svi su ok sa time, svi srećni i zadovoljni. Nema tu bašnešto biranja, namesti se kako treba.

19. Mnogo sam čitala o tome kako je to u Srbiji nesigurno, jer mogu da dođu i po nekom osnovu uzmu dete/Da li biološki roditelji imaju pravo da traže dete nazad nekada dok je maloletno?

Ne! Mislim da je naš sistem čak i jedan od humanijih, a svakako je jeftiniji i bezbolniji od procesa u, recimo, SAD-u.

Jedna od prvih stvari koje vam kaže tim iz Centra jeste da nakon potpunog usvojenja, dete je vaše i samo vaše i niko vam ga ne može oduzeti. Dakle, budite mirni. Potpadate pod zakon koji važi za sve roditelje. Uloga Centra jeste da proceni sve okolnosti, biološke roditelje, buduće roditelje – sve. Kada ste dobili sve papire, dete vaše prezime, a vi upisani kao roditelji u matičnu knjigu – odahnite! Dete je vaše, i NIKO vam ga ne može oduzeti NIKADA. U stvari, podležete zakonskoj proceduri kao i svi drugi roditelji; nema načina da vam dete uzmu biološki srodnici deteta, i to vam odmah kažu ljudi iz Centra.

Sve se radi za dobrobit deteta, a niko ga ne može uzeti kada dođe do potpunog usvojenja.

Volela bih da ponovo istaknem da je proces sasvim u redu i nije „bolan“, a sreća koju dobijate je vanvremenska. Samo napred! Hrabrost vam ne treba.

Ukoliko imate neka dodatna pitanja, pišite u komentarima, a ja ću se postarati da vam Ana odgovori u najbržem mogućem roku!

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Advertisements

34 mišljenja na „Usvajanje kao put do roditeljstva – Anina priča

  1. Veoma lepo što ste se odlučili na takav „korak“ i pružili dom i ljubav deci. Da li ste Vi dali ime deci ili „koristite“ ime koja su im dali biološki roditelji? Da li znate zašto su ih ostavili u domu? Da li slavite rođendane kada su se rodile ili kada ste ih Vi „dobili“?

    Kako se niste plašili u toku procesa usvajanja da to dete pri rođenju nije usvojilo neku naslednu bolest od svojih bioloških roditelja, dispoziciju, ne znate kakvi su oni i kroz šta je to dete prošlo pre nego što je „došlo“ u dom? Deca kada porastu, hteće da upoznaju biološke roditelje, neće im biti jasno zašto su ih ostavili u domu, kako ćete im to objasniti? Kada se posvađate, kao što se nekada desi između roditelja i dece, oni mogu da pomisle da je to zato što niste njihovi biološki roditelji… Da li ste razmišljali o ovome pre/posle usvajanja?

    Ne želim da shvatite pogrešno moja pitanja, ali to je ono što meni prolazi kroz glavu kada razmišljam na ovu temu ili kada se stavim u njihovu poziciju. Nadam se da ćete mi odgovoriti ❤

    Sviđa mi se

    1. Evo mogla bih ja da odgovorim, naravno iz svog ugla. Ja sam mama usvojene devojčice i pokušaću redom da odgovorim na ova Vša pitanja.

      Da li ste Vi dali ime deci ili „koristite“ ime koja su im dali biološki roditelji?
      Dete ima ime koje su mu dali ili biološki roditelji, ili centar za socijalni rad. U našem slučaju mi ime nismo hteli da menjamo, jer je to upravo ime koje je moj suprug celog života hteo da da svojoj ćerki, iako je naše dete bilo malo prilikom usvojenja (6 meseci) nije ni stigla da se veže za to ime. Mislim da iz tog razlog nije pametno starijoj deci menjati ime, ali vi to svakako možete da uradite.

      Da li znate zašto su ih ostavili u domu?
      Deca se više ne ostavljaju u domovima, koliko sam ja informisana, već srećom sada postoje hraniteljske porodice. Naša je bila divna i dalje smo u kontaktu sa njima, vodili su brigu o našoj bebi kao o svojoj deci što vode. Moguće da deca sa posebnim potrebama i dalje idu u Zvečansku, ali to zaista ne znam. A zašto su ih ostavili zavisi od slučaja do slučaja,, uglavnom kažu u socijalnom šta je razlog, ako su roditelji to rekli. Obično se radi o majkama samo, očinstvo je nepoznato kada su bebe u pitanju, pa je i glavni razlog loša materijalna situacija, nemogućnost da se mjaka sama stara o bebi.

      Da li slavite rođendane kada su se rodile ili kada ste ih Vi „dobili“?
      Mi slavimo oba, to je prednost kod usvajanja :).

      Kako se niste plašili u toku procesa usvajanja da to dete pri rođenju nije usvojilo neku naslednu bolest od svojih bioloških roditelja, dispoziciju, ne znate kakvi su oni i kroz šta je to dete prošlo pre nego što je „došlo“ u dom?
      Naravno da uvek postoji bojazan, ali imate je verovatno i za biološko dete. Ljudi iz centra su dužni da vam kažu sve što znaju o porodici, da li je bilo nekih naslednih bolesti, naravno ako i oni to znaju, pa onda vi kao par odlučite da li sa tim možete da se nosite.

      Deca kada porastu, hteće da upoznaju biološke roditelje, neće im biti jasno zašto su ih ostavili u domu, kako ćete im to objasniti?
      Ja ću svom detetu pružiti svu moguću podršku ako bude želelo da upozna biološke roditelje. Smatram da je to važno za njen dalji ravoj i mene bi prvu to interesovalo da sam usvojena. Ona ima svu ljubav od nas, tako da mislim da se sve te stvari prevazilaze pričom, a u centru su nam rekli da je jako mali procenat dece koja uopšte žele da potraže biološke roditelje.

      Kada se posvađate, kao što se nekada desi između roditelja i dece, oni mogu da pomisle da je to zato što niste njihovi biološki roditelji… Da li ste razmišljali o ovome pre/posle usvajanja?
      Apsolutno ne postoji razlika izmedju bioloskog i usvojenog deteta, vaspitavate ga kao da ste ga rodili, samim tim do ovakvih stvari i ne dolazi, ako je dete obasipano pažnjom i ljubavlju. Razmišljala sam možda pre usvajanja, ali sada posle ne razmišljam.

      Nadam se da sam Vam pomogla, opet ponavljam ovo je samo moj ugao gledanja na stvari.
      Pozdrav i sve najbolje.

      Liked by 1 person

      1. Hvala na odgovorima 😍 Ana će se isto javiti u nekom trenutku da i ona da svoje odgovore, sigurna sam 🤗 mada verujem da bi bili slični.

        Sviđa mi se

      2. Da dodam i ja…

        Ime deteta je deo njegovog identiteta. Ako neko usvoji dete od 3 godine, sigurno mu nece menjati ime iz Igor u Milan jer je dete vec naviklo na to i tako se odaziva. To bi kod deteta stvorilo ogromnu konfuziju i usvojitelji to znaju. Samo usvajanje za dete je stres, promena imena bi ga dodatno opteretila.

        S obzirom da je moja devojcica jos mala, slavimo samo rodjendan jer je njoj to sad jedino bitno. Zna da je usvojena ali bas ne kapira koji znacaj ima datum na koji je dosla kod nas. Kasnije cemo i to uvesti.

        Kroz samo odrastanje detetu se polako objasnjava proslost. Kako raste tako sve vise shvata i bolje razume. Ne postoji bolja prica od istine, niti se ona moze obojiti roze bojom. Zivot je to sto jeste ali smo mi roditelji tu da pruzimo podrsku u otkrivanju identiteta. Nista gore nema od onih roditelja usvojitelja koji svojoj deci pokusavaju da zataskaju detalje usvajanja ili koji zive u strahu da ce ih dete jednog dana zameniti bioloskim roditeljima pa precutkuju ili se prave blesavi. Moje licno misljenje je da cu sutra cerku podrzati najbolje sto umem, obici sa njom celu Srbiju ako treba da nadje ko su joj bioloski roditelji, biti rame za plakanje kad otkrije istinu i pokusati da amortizujem taj trenutak istine. Ako to uspem moje dete ce jednog dana biti kompletan covek koji zna svoje poreklo, prihvata svoju pricu i zivi dalje kvalitetno svoj zivot bez da joj usvajanje bude ogroman teret.

        Nasledne bolesti su danas lutrija i kad dvoje ima svoje biolosko dete. Zato se i rade svi prenatalni testovi da bi se izbegla donekle iznenadjenja. Evo gledano po mojoj i muzevoj genetici, nase biolosko dete moglo bi da dobije koji hoce rak (u mojoj porodici samo od toga umirali), srcane i mozdane udare, mozda bi fasovala i neki autizam i da sad dalje ne nabrajam. Ne opterecujem se time niti o tome razmisljam, za sad imam zdravo i pravo dete i nista joj ne fali.

        Meni moje dete bar 8x dnevno kaze da me ne voli zato sto joj nisam dala cips pred spavanje, sok umesto mleka, sedenje u parku do ponoci, sladoled posle svakog obroka, prljavu majicu da obuce i sutra i da sad dalje ne nabrajam zasta me sve ne voli 🙂 Zamisli kad bi ja svaki put to povezivala sa usvajanjem, pa gde bi mi bio kraj. Mozda mislis da ce sutra kad je drmne pubertet da mi natrlja na nos kako je nisam rodila jer je nisam pustila u grad do 3 ujutru? Pa ja sam ista takva bila i ako sam zivela sa mamom koja me rodila. Ne obraca se paznja na tako trivijalne stvari, to je samo odrastanje. 🙂

        Sviđa mi se

      3. Mnogo mi se sviđa Vaše mišljenje. Nadam se da ćete uspeti da usvojite i mlađu, njenu sestru. To me je podsetilo kada sam bila na praksi u vrtiću i rekli su mi da jedna devojčica liči na mene, kao da mi je sestra, a i ponašala se kao ja u tom uzrastu. 😙

        Sviđa mi se

    2. Marijana je odgovorila upravo onako kako bih i ja 🙂

      Prva ćerka je imala ime koje je dobila rođenjem, ali je to ime dala hraniteljka, ne biološki roditelji. Mi ga nismo menjali jer nas baš to ime oduvek prati, pa je čak, pojma nemamo zašto ni kako, pesma sa tim imenom bila ona koju nam je bend odsvirao za prvi ples na venčanju.

      Drugoj ćerki smo mi dali ime.

      Slavimo rođendane kada su rođene, jer su tada rođena naša deca samo ih nismo rodili mi 😀

      Kada su bolesti u pitanju, Marijana je lepo odgovorila 🙂 Svu našu podršku i pomoć će imati prilikom akcije upoznavanja svih bioloških srodnika koje žele da upoznaju, ali morate da znate da kada dete raste u normalnoj, zdravoj, neopterećenoj porodici – sve to i protekne normalno i to nisu trenuci koje gledate u rijalitijima ili „Sve za ljubav“ i slično. Deca zdravije prihvataju priču o svom poreklu i usvajanje im nije bauk kom se vraćaju kada imaju neku životnu krizu. Pričam o odrastanju u zdravoj porodici, bez zatucanih stavova.

      Kada se posvađamo, vrlo jasno znaju zašto se svađamo. Pored najbolje volje da udjem u dublji smisao ovog pitanja, nisam uspela 🙂 Jednostavno ne znam kako da povežem svađu i način dobijanja deteta. To je kao kada bi neko brinuo da li će se dete prilikom grdnje od strane roditelja, pitati da li je to zato što je rođeno carskim rezom? Nije povezano.a

      Sviđa mi se

  2. Sve od reci do reci je tako kako je napisano. Moje iskustvo sa papirima za proces usvajanja je trajao mesec dana prikupljanje papira, mesec dana komunikacija izmedju centra i nas i dete je bilo kod nas. Devojcica je imala 15 meseci. Sada imam devojcicu od 17 god i 2 meseca i ne nedostaje nam ama bas nista. Samo se kajem zasto to nisam ranije uradia, ali verovatno i to je deo koji ste opisali da osecaj pripadnosti treba doziveti. Bravo za sve nas koji imamo srce za ovakve stvari jer dok ovo ne dozivimo ne mozemo znati da smo toliko veliki jer nas svet gleda lepsim ocima, a i mi njih. Hvala vam na iskrenosti i mislim da treba na nesem prostoru otvoriti svest da i ljudi koji imaju biolosku decu ako imaju zelju za usvajanjem dozvoliti im da to urade jer bice bogatiji u srcu i dusi. Pozzz za vas.

    Liked by 1 person

    1. Da li možeš da odgovoriš na moja pitanja iz prethodnog komentara? (Vi ste takođe prošli kroz to pa imate odgovore) Drago mi je da ste zadovoljni iskustvom 😙 Ne znam da li bih mogla da uradim isto

      Sviđa mi se

      1. Moja cera se isto Milica zove.
        1. Ime mozete dati koje vi zelite, a mi nismo menjali. Ime je dobila u Zvecanskoj. Ime koje zelite upisujete onog momenta kada dete upusujete u maticnu knjigu da ste mu vi roditelji.
        2. Dom moze biti iz raznog razloga. Od toga da su rodutelji nepoznati do toga da nije plod ljubavi do toga da nije zeljeno iz nekog razloga. Mozda su roditelji siromasni itd.
        3. Rodjendan slavimo kada je rodjena. Mozete uzeti dete bilo koje veroispovesti, ali tada trebate da uz svoje obicaje postovati i one odakle dete potice. To je na vama kako cete sa slavljima.
        4. Sa bolestima bicete obavesteni o svemu sta je dete do tog trena bolovalo i leceno. Znaci dobijete karton lecenja kao i vakcinisanja. Kao i o tome o stanju bioloskih roditelja.
        5. Za biloloske roditelje treba detetu u sto ranijem uzrastu reci i dete treba sa tim da raste jer sve kasnije veca je mogucnost da povredite i njega i sebe. Ne postoji bojazan da i ako se upozna sa bioloskim roditeljima da cete ostati bez njega i da se osetite da ste promasili u donesenju odluke. Jer onog trena kada vas nazove mama (tata) i kada tako maleno uzme vase ruke u svoje malene rucice i pocne ih ljubiti shvatite da ste vi ceo njegov svet kao i ono vas. Zato nemojte se premisljati jer je najveci posao odraditi papire i proci proceduru koja ide za procenu da li ste podobni za roditeljstvo. Sve ostalo dolazi samo po sebi jer se priroda i vreme pred vama postara za to. Samo napred i srecno na tom putu jer treba istrajati zbog velikih prepreka. Pozdrav.

        Liked by 1 person

    2. Bravo Ana,
      što imate strpljenja i takta za neka pitanja. Ne mogu da verujem da postoje ljudi koji misle da se usvojeno dete voli drugačije. Takodje to što je baš neko rodio dete ne znači da ono neće imati neku bolest ili problem jer može da baš zakači gen od neke baba-tetke a da vi i ne znate. O ‘uvaljivanju’ romske dece… Zar dete nije dete? Oni nemaju prava da imaju dom i porodicu? Ja bih zabranila biranje dece po nacionalnosti i rasi.
      Zašto je neko ostavio dete u domu ili dao na usvajanje nije naša briga i ne treba da upiremo prstom okolo u majke jer svakako je posredi teška priča…
      Malo sam se narogušila i odužila.
      Ana sve najbolje od srca.

      Liked by 1 person

      1. Mene ovakva pitanja kao majku koja je to postala usvajanjem samo rastuže, jer shvatim da naše društvo još uvek nije spremno da prihvati usvajanje kao neki normalan čin, pa će prirodno i deca tih ljudi smatrati našu decu drugačijom, jer deca su ogledalo svojih roditelja. Takodje povodom biološke majke, ja u svoje ime mogu da kažem da sam ja toj zeni beskrajno zahvalna, jer me je svojim postupkom učinila majkom, ni jednog trenutka ne mogu da je osudjujem, ne bi bilo fer. Na kraju krajeva iznela je trudnoću do kraja i to je za svaku pohvalu sa moje strane. I što se tiče humanosti, ne mi nismo humane pre bi se moglo reći da smo sebične, jer smo samo zelele da budemo mame, a priroda nam to, bar za sada, nije to omogućila. Humanom mogu da nazovem mamu koja usvoji dete sa posebnim potrebama, ili dosta starije dete sa teškom traumom.

        Liked by 1 person

      2. Nisam želela nikoga da uvredim mojim pitanjima, ali kroz to nisam prošla. Bila sam slobodna da postavim pitanja koja su me zanimala (to je i pisalo na kraju teksta)

        Što se tiče pola, uzrasta, nacionalnosti, mislim da svako ima pravo da odluči šta misli da je za njega najbolje, a ne to što Vi kažete „da se zabrani“. Pretpostavljam da ste majka postali na ovaj način čim su vas moja pitanja toliko pogodilo (žao mi je zbog toga).

        Marijanino razmišljanje mi se baš svidelo, da je zahvalna ženi koja je rodila njenu ćerku i da nije prekinula trudnoću, nisam razmišljala na taj način 😍

        Sviđa mi se

      3. Majka sam dve devojčice koje sam sama rodila. Nisam uvređena ni malo, nego začuđena. Pol i uzrast su ok. Nacionalnost i rasa nisu ok paramteri za biranje deteta. Koliki je procenat pravoslavnih roditelja koji idu svaki dan u crkvu, poste i drže se svoje vere? I sad zbog Bozića i Uskrsa ne zelim da usvojim muslimansko dete? A dete ko dete što ono isto ni bi moglo da farba jaja i raduje se prazniku? Zamislite neko usvoji plavookog dečaka, belog, pravoslavnog a na kraju se ispostavi da je on gej, pa još pređe u budizam i odseli se u Ameriku !? Zašto bismo nekog deskriminisali u startu zbog vere, nacionalnosti i sl stvari? Jel ste čuli da postoje mešoviti brakovi ljudi razlicitih rasa, nacionalnosti i vere? Neke ljude bi bilo sramota da vide tamnoputo dete ulicom. Čak i ako je to dete pametno, lepo vaspitano i čisto. Takvi ljudi ne treba ni da imaju decu.
        Dete je ogledalo svojih roditelja, ne onih koji su ga napravili, već onih koji ga gaje. Učeći o drugim verama i kulturama naš čini boljim osobama, kulturnijim, pametnijim, tolerantnijim i empatičnim a time i svet bolje mesto.

        Sviđa mi se

      4. Neka pitanja me isprovociraju, ali samo na delić sekunde. A onda se podsetim da je i usvajanje tema kao bilo koja druga i da tu ima dosta nejasnoća, različitih mišljenja i stavova. Pa onda takve diskusije dodju kao neka razbibriga učesnicima.

        A istina je da se roditelji mogu podeliti na dobre i ne tako dobre, a ne na “prave” roditelje i usvojitelje. Deca se ne dele, uvek su samo “deca”.

        Raduje me što Marijana, Svetlana i ja imamo gotovo iste stavove, a mislim da je to delom i zato što smo se na ovaj način ostvarili kao roditelji.

        Mislim na deo o “humanosti”, ali i o zahvalnosti biološkim roditeljima na deci koju imamo zahvaljujući njima. Ni jedne jedine sekunde prema njima nisam osećala ništa drugo do beskrajnu zahvalnost.

        Sviđa mi se

  3. Svaka čast na svemu! Na volji, želji, trudu, upornosti.
    Moram da priznam da sam po malo stekla utisak da ste potajno želeli devojčicu tj. devojčice pa da zato sa dečacima nije uspelo (daleko od toga da to tvrdim, samo mi je prošlo kroz glavu), a ono što mi je zaparalo uši (mada nema direktno veze sa samom temom), jeste to kako ćete im teže objasniti zašto ih neki dečak vređa – obzirom da sam majka dečaka, ovo mi je zasmetalo jer, gde piše da to mora biti dečak? Znam da je ovo sitnica i da nije sa određenom namerom rečeno /napisano, ali sam morala spomenuti.
    U svakom slučaju, apsolutno podržavam usvajanje i posebna ljubav za roditelje koji se na taj način ostvare u toj ulozi. Svako dobro!

    Liked by 1 person

    1. 🙂 U tim trenucima smo u takvoj strepnji, strahu, nesigurnosti, da zaista ne razmišljamo o polu deteta, čak ni podsvesno. Samo se nadamo da nas sistem neće odbaciti kao nepodobne roditelje (gotovo iracionalan strah). Uzrast, pol – ni o čemu nismo razmišljali, samo o detetu.

      To za vređanje od strane dečaka ste potpuno u pravu 😀 Nije nikakva namera ili predrasuda, ali smo trenutno u toj fazi objašnjavanja zašto su je neki dečaci nešto zadirkivali. Kada to budu bile devojčice, onda ćemo objašnjavati i za njih. Polna diskriminacija je u našoj porodici prilična nepoznanica.

      Sviđa mi se

  4. Šta je sve od papira bilo neophodno prikupiti?
    Mi imamo bebu od 8 meseci (u braku smo 14 godina) ali bih pored toga bila srećna kada bismo usvojili bebu jer sam oduvek razmisljala o usvajanju ali se suprug bas i ne slaže pa zbog toga nisam bila uporna.
    Nadam se da ću uspeti da nadjem zajednicki jezik sa suprugom i da ćemo postati roditelji još jedne bebe veoma uskoro.

    Sviđa mi se

    1. Najbolje je da odete do Centra i zatražite od njih dokumentaciju i bliže informacije o samom procesu.
      Ono što smo mi od dokumentacije predavali je ovo: razna naša dokumenta (fotokopije lk, izvodi iz matičnih knjiga, državljanstvo, venčanica), uverenja da nismo lišeni roditeljskog staranja, poslovne sposobnosti, da se ne vodi nikakva istraga protiv nas i da nismo osuđivani za krivična dela protiv braka i porodice, da se ne vodi neki proces u vezi sa nasiljem u porodici, lekarsko uverenje i dokumentacija o imovini i prihodima. Sve se ovo može izvaditi po sudovima, mupu i slično, a nisko imovinsko stanje nije prepreka za usvojenje.

      Sviđa mi se

  5. Kako ste uspeli da dodjete do sestri, s obzirom na to da kazete da druga nine bila rodjena kada ste prvu cerku usvojili? Da li su vas obavestili o postojanju druge kasnije, pa ste se zsto odlucili ili?

    Sviđa mi se

    1. Iz Centra su znali da želimo više dece, a kao porodica koja je već usvojila sestru/brata novorođenog deteta, imali smo prednost jer žele da decu spajaju, a ne razdvajaju 🙂

      Kada su nam javili da je rođena, osećali smo da smo dobili dete, a opet beskrajno u strahu da je ne dobijemo.

      Sviđa mi se

      1. Pretpostavljam da je isti roditelj ostavio oba deteta pa su znalo po tome da su sestre? Meni je baš lepo što su obe devojčice, da li ste Vi i suprug razmišljali o polu pre toga (dok niste ušli u proces usvajanja)?

        Sviđa mi se

      2. Milice, Centar vodi evidenciju i prati sve te ljude, državni aparat je vrlo precizan i efikasan po tom pitanju.

        Nije nam bio važan pol deteta, uopšte o tome nismo razmišljali niti sada razmišljamo 🙂

        Liked by 1 person

  6. Prvo,svaka cast na upornosti. Zelim vam svu srecu.
    A zanima me kako je doslo do toga da ste usvojili sestre (dva procesa),jesu vas iz Centra obavijestili o drugom djetetu ili kako vec?

    Sviđa mi se

    1. Tako je, obavestili su nas jer smo imali prednost kao porodica njene sestre i žele da decu spajaju, a ne razdvajaju. Kažem, i pored velike kritike koju trpe ljudi iz Centra, ovaj segment je urađen tako da je za decu prilično nežan i pažljiv, koliko god je to moguće u datim okolnostima.

      Sviđa mi se

  7. Razumem da volite decu kao da ste ih Vi rodili (vaspitali ste ih, brinete se o njima, volite ih, osećate da su deo Vas), ali ne mogu tu ljubav da uveličam sa ljubavi dece koju je majka sama rodila (nosila 9 meseci, to dete liči na nju, nosi njene gene, potencijale… – kakva je to majka da može da ostavi svoje dete?) Ne znam, razmišljam samo, nisam kroz to prošla još uvek.

    Svaka čast Vama i Vašem mužu što ste se odlučili na takav korak i osnovali porodicu na ovakav način. Veoma hrabro i humano (ko zna gde bi one sada bile i da li bi uopšte imali svoju porodicu). 😍

    Neko je napisao u komentaru da više ne postoje domovi za napuštenu decu gde su „prepušteni“ sebi već žena koja brine o njima. Da li možete to da mi objasnite?

    Sviđa mi se

    1. To jednostavno ne znate. Morate doživeti, pa uporediti 🙂

      U tekstu sam lepo objasnila zašto ovo nije čin humanosti, a i nije potrebna hrabrost.

      Inače, naša deca veoma liče na nas (fizički, karakterno).

      Domovi postoje, ali se deca uglavnom smeštaju kod hranitelja da bi atmosfera bila što bliža porodičnoj.

      Sviđa mi se

    2. Zamislite sad sledecu situaciju…. Klinika u Pragu, donacija i jajne celije i spermatozoida (jedini nacin je taj, oboje su recimo u ranim cetrdesetim). Uspeva vantelesna i zena ostaje u drugom stanju, iznosi trudnocu i radja dete. Dete nema G od njihove genetike. Mislite da ce manje da ga voli zato sto nece liciti ni na nju ni na muza?

      Sviđa mi se

  8. Mozete uzeti i dete druge veroispivesti, ali imate obavezu da mu neuskratite nista od njihovih obicaja koji prate njihovu veru. Znaci trebali bi pratiti sve sto njihova vera nalaze. Znaci ne uskratiti im saznanja da ne slavite Bozic, Uskrs itd kada i vi slavite. To vam donosi vise obaveza.

    Zasto bas devojcica? Pa kada smo mi bili u procesu nju su nam ponudili jer biraju roditelja za dete, a ne dete za riditelja. Naravno da smo mogli da odustanemo ako nam nesto ne odgovara i da ako se ne pronadjemo mozemo cekati sledece dete.
    Mi smo bili treca porodica kojoj je dete ponudjeno sto tada nismo znali. Dete je imalo 15 meseci i bilo je tesko 7 kg i 69 cm visoka. U domu su ih lepo cuvali, ali ona je htela da bude u svemu prva i vapila je za rukom od koje ce se osecati sigurnom i nije hodala. U momentu upoznavanja ja sam je postavila na nogice a ona je pocela da ripka na zvuke muzike tako da meni nije bilo sumnjivo zasto ne hoda. Bila je veoma mrsavica u bilo je alarmantno vise da sedi u domu. Znaci da joj je hitno bila potrebna porodica. Od aprila meseca do decembra ona je prohodala, popravila tezinu i visinu, odbacila pampers pelene itd. Do tada smo bili na adaptaciji kada je usledio proces potpunog usvajanja.

    Sviđa mi se

  9. Da se i ja pridruzim i napisem koju na temu. Imamo usvojenu devojcicu od skoro 5 godina koju ja ne bi menjala ni za 5 rodjenih iz mog stomaka 🙂
    Nikada nisam ni htela nesto da radjam, mene je usvajanje mnogo vise privlacilo. Da ne bude da nisam probala, odem ja i na koju VTO. Prodjem k’o Ana: vi kao par ste ok, stvarno ne znamo zasto vam VTO ne uspeva. Mislim se u sebi jos bolje, ustedeli ste mi brdo para i zivaca, odoh sad da prikupim sve papire i predam lepo za usvajanje. Sednemo muz i ja i dogovorimo se sta hocemo. Procedura je vec opisana, sve je isto bilo i kod nas pa da o tome ne pisem. Odradimo sve, upisu nas u registar, prodje godina, zovu nas… odemo… nista. Mislim se nije nam sudjeno. Bili su sve decaci. Ja ne umem sa decacima, nikad nisam ni umela sa njima ali sam zato uvek mastala o devojcici. Hocu devojcicu.

    Nije me odbijala „tudja genetika“, cuvena recenica „krv nije voda“, sta ce narod da kaze i sve ostalo sto ide sa usvajanjem. Htela sam bas devojcicu, cak i stariju (i ako su me upozoravali iz Centra da je to komplikovanije – nije me bilo briga) ali zivot je hteo drugacije i na velika vrata usla je jedna minijatura visoka 87cm. Stigao je cuveni poziv iz jednog Centra daleko od Beograda. Nisu mene zvali vec muza. On je bio na sluzbenom putu u inostranstvu i tog momenta razmisljao da li uopste da se javi na taj nepoznati fiksni broj u romingu. Ipak se javi, „vodja tima“ isprica pricu a muz samo cuti i slusa. Pet puta ga je covek pitao da li je tu i da li slusa a ovaj nem. Nije mogao da prica, jedva je posle uspeo da mi prenese sta su mu rekli, bio je sokiran. Propade mu sluzbeni put, vrati se kuci i odemo na razgovor.

    Ana kaze da je to OSECAJ. I jeste, to je stvarno jedan jedinstveni osecaj, nepogresiv, jak i stvaran i tacno znas da je dosao taj momenat da postanes roditelj. Nekako te dete prosto izabere, poslazu se sve kockice, proguta te vrtlog emocija i eksplodira onog dana kada je dovedes kuci. Neko se porodi a neko usvoji a svima nam je zajednicko da od tog dana nista vise nije isto. Postanes roditelj. Ne humanista ili usvojitelj nego roditelj.

    Mozete da mislite da Centar za socijalni rad nicemu ne sluzi, istina je ipak drugacija. Izuzetno nas dobro procene, toliko da nas biraju tacno po potrebi deteta. Ima smisao to sto biraju roditelje po meri deteta a ne obrnuto. Tako smo dobili dete koje je ustvari nasa kopija. I bude mi smesno kad kazu (oni koji ne znaju da je usvojena) da izuzetno lici na mog muza. Klimnem glavom i kazem da, da, isti otac, sve je povukla na njega. :)))

    Mislim da nema potrebe da opisujem koliko su je svi lepo prihvatili, od porodice do prijatelja. Nikad ni jedno glupo pitanje niti ruzan komentar. Ljudi mogu biti radoznali ali sve je do stava. Moj je takav da ne dozvoljavam previse uplitanja na temu. Rekla bih da se lagano vremena menjaju i da je usvajanje danas manje tabu tema nego ranije. Hvala ovim silnim VTO, raznim donacijama u Pragu, surogat majkama i svemu ostalom sto danas pomaze coveku da se ostvari kao roditelj. Kada je takvih prica sve vise i usvajanje nekako pocinje da biva manje baba roga a sve vise opcija za roditeljstvo.

    Moja devojcica ima sestru. Mladja je 2 godine i cekamo je vec dugo. Kod istih je hranitelja i lici na sestru. Ne mogu vam opisati kakav je to osecaj bio kada smo otisli da posetimo hranitelje i videli drugo dete. Doslo mi da je uhvatim za ruku i vodim kuci. A ne smem, ne mogu. Doslo mi da placem k’o kisa a ne smem pred decom. Gledam moju cerku kako se igra sa njom a ne zna da joj je to sestra jer ne smemo da joj kazemo. Srce mi je bilo u grlu. Koliko cemo jos da je cekamo i da li cemo je docekati to ne znamo ali znamo da je pravno blokirana u sistemu. Volela bih da kao Ana imamo 2 cerke i da moja devojcica ima sestru i da ne bude jedinica. Sutra kada nas vise ne bude da imaju jedna drugu da im bude lakse. Znam da ce i to zivot da namesti, bice onako kako treba da bude. Nada poslednja umire.

    Za kraj… imati usvojeno dete nije ni malo drugacije od bioloskog. Isto se voli. Samo prvih nekoliko meseci (dok se ne ozvanici usvajanje) razmisljas o usvajanju a kako vreme prolazi sve to bledi i na kraju price ti si samo jos jedan roditelj u masi. Isti su nam problemi, boljke, faze odrastanja, vrticke zgode i nezgode, svakodnevnice itd… Prodju godine pa te vise niko nista ni ne pita. Jedina razlika je sto mi kroz odrastanje deteta moramo da vodimo racuna o njegovom poreklu, samoj istini ko je i sta je i kako je doslo kod nas i da taj deo jako dobro odradimo da bi dete sutra izraslo u stabilnu i zrelu licnost. Imala je 3 godine kada sam pocela da joj pricam da je nisam rodila. Polako sam je uvela u pricu i sad povremeno, shodno njenim kapacitetima, pricam o tome i predstavljam joj usvajanje kao nesto potpuno normalno, cisto i lepo. Pricam samo istinu, onako kako se sve desilo, bez toga nema zdravog odrastanja. Deca su cudo… ja joj kazem da se kod mene rodila iz srca a ona kaze je l’ te bolelo mama? Porodjaj moze da bude tezak. 🙂

    Liked by 1 person

      1. Nema na cemu. Usvajanje je u principu jedna super stvar stvar samo se na tu temu malo prica. Ipak stizu neke nove generacije i open majndovi 🙂

        Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s