Hejtujem&interpunkcija; Ispovesti

Trudnice su u Srbiji škart i dežurna smetala

Nije lako biti trudnica; mislim, divno je, nema ničeg lepšeg (osim kada vas spopadnu nenormalne mučnine ili leti otičete kao slon, ali –  da ne sitničarimo sad), ali teško je biti trudnica u Srbiji. Zaista teško. Psihički prvenstveno.

Želim da prenesem svoje iskustvo iz svakodnevnog života o tome kako se određeni ljudi ponašaju prema nama, užasnoj vrsti zvanoj trudnice. Najgore smo, stvarno. Tu smo da smetamo, i ništa više. Večito glumimo neko ludilo; kao, na primer, izadjemo iz kuće i pokušavamo da vodimo neki normalan život (u skladu sa mogućnostima, jelte).

Autor fotografije: https://www.freepik.com/freepic-diller

Svašta mi tu nešto doživljavamo i to svakodnevno, od kuliranja u javnom prevozu, pa preko prevrtanja očiju u redovima; kao da sam namerno stomak ponela sa sobom da iskoristim da prođem preko reda (nemam kome da ga ostavim kod kuće na čuvanje, zaista).

Pre neko veče sam bila na koncertu Željka Joksimovića, drugarica me je vodila. Veče za nemajke. Ostavismo decu sa tatama, i odosmo u „provod“. Koncert je održan na Tašu, a naše karte su bile za tribine. Kako ni jedna od nas nikad nije bila na koncertu na Tašu (meni je nekako uvek zapadala ili Arena ili Sava centar), naivno smo mislile da imamo svoja mesta (znam, hahaha!). Na Tašu je za mesta zapravo politika – ko prvi devojci, njemu devojka.

Elem, udjemo mi tako na taj čuveni Taš, i to uđemo na ulaz na kom je bila najveća gužva – opet, kakav danak neiskustvu; sve tribine su već bile skoro popunjene, ali smo se nas dve probijale u nadi da ćemo negde naći mesto da sednemo. Sedeli su stari, mladi, žene, muškarci, niko se nije ponudio da se samo malo pomeri da ja sednem (sedmi sam mesec, stomak mi je već prilično očigledan). No dobro, nije njihov problem, nisam ja njihov problem, idemo dalje, tražimo dalje. Kako sam prolazila tako sam slušala komentare poput: „O Bože, trudnica!!!“ ili: „Vidi, trudnica!“ ili: „Iju! Trudnica!“ kao da sam došla gubava, a ne trudna; bolje zapravo da sam došla gubava, svi bi se razbežali i ja bih lepo sela gde god poželim.

Prošle smo već finu „kilometražu“, i niko da se malo pomeri da sednemo, a zapravo je samo to bilo potrebno, ne da neko ustane i zbog mene izgubi svoje krvnički zauzeto mesto, već da se malo pomeri, da se i mi uguramo medj’ njih.

Nastavljamo dalje, i dodjemo do ograde koju preskačemo (O, DA!), ja uz pomoć jednog dečka koji je tu stajao (hvala mu ♥), i sedamo na zidić iznad tribina, jer stvarno nema šanse da stojimo 2-3 sata. Dolazi obezbeđenje i tera nas sve, uključujući i mene. Pitam ih gde ću ja, jer ne mogu da stojim satima, na šta jedan od njih kaže kako treba samo da ih pratimo, da se vratimo na tribine, naći će oni meni mesto. Zahvalila sam se i krenula za njima; opet smo morale da preskačemo taj zidić, ali na drugom kraju (mada nije tako strašno kao što zvuči), i kada dođosmo do kraja zidića, devojka koja tu sedi krajnje nadrndano reče: „Jaoooo trudnica!“ i OKRENE MI LEĐA da ne mogu da preskočim od nje. Svejedno sam prekočila uz „Izvini, ali ja bih da prođem, ako nije problem“ na šta se ona nadrndano sklonila u stranu. Hvala ti devojko.. tj ženo, pošto si mojih godina. Obezbeđenje je u međuvremenu nestalo, pa je opet bila parola „Snađi se“.

Prolazimo dalje, penjem se po tribinama, ovaj put uz pomoć jednog klindera, od možda 17-18 leta, koji me sve vreme drži za ruku da negde ne ljosnem (hvala i njemu ♥) i konačno – ima mesta za nas dve, na samom vrhu tribina; tu sede neki momak i devojka (možda i muž i žena, nisu baš ni previše mladi) i ja pitam da li je slobodno, na šta dotični gospodin nadrndano odgovara sa „Ma, jeste!“ i dok sedam od istog čujem „JA NE VERUJEM da je OVA trudna!“; video je po mojoj grimasi da sam ga čula, ali se nije puno pretrgao. Takodje, tokom celog koncerta je taj par povremeno „bacao“ pogled na mene i nešto se došaptavao i komentarisao.

Koncert je bio sjajan, lepo smo se provele (inače slabo slušam domaću muziku, ali Željko je stvarno jedan pretalnetovani car!), ali mi je ovo putešestvije do slobodnog mesta bilo neverovatno. Ne ni toliko to traženje mesta (zaista sam navikla da budem kulirana i iskulirana, niti sam ikad tražila da me neko propusti osim ako sami ne nude, i u prvoj trudnoći, a i sad), koliko jezivi i zlokobni komentari i dobacivanja. Em što ste prestali da budete ljudi odavno, em što ne podnosite trudnice, em morate imati i užasne komentare na sve to!

Nemojte me propuštati nigde (opet, ako ne ponudite, ja ne tražim), ali zaobiđite me onda i sa vašim poganim jezicima i prevrtanjima tih krmeljavih očiju. I vaše majke su isto tako nekad bile „trudnjače“ poput mene! E sad – izgleda da nisu izlazile iz kuće devet meseci, čim su vas vaspitale da prezirete nas koje u sebi nosimo novi život, a usput želimo i da izađemo nekad negde, na primer – na koncert. Ili nedajbože u poštu da platimo račune. Ili jaooooo u prodavnicu, pa još stanemo u red, pa nas kasirka propusti da ne stojimo (pošto vi uglavnom ne vidite – nekad nas stvarno ne vidite i to je u redu, ali i kad nas vidite, pravite se ćoravi).

To što nas neko propusti ponekad u redovima – zamislite, nekad nam je stvarno naporno da stojimo, iako ne želimo da priznamo. Otičemo i brzo se zamaramo kada je sparno vreme; ne sve, neke su i srećnice. To što bi bilo lepo da nam ustanete u javnom prevozu, zamislite –  to je zbog toga što vozač može naglo da zakoči, može doći do nekog sudara, incidenta, može neko i da nas mune laktom u stomak u gužvi, što direktno ugrožava trudnoću, i bebu.

A to što tako sve nabrekle i otekle hoćemo zapravo da izađemo iz kuće, to je zato što smo i mi ljudi, a ne fabrike za bebe. Imamo dušu. Hoćemo da se ponašamo normalno, koliko god je moguće. Uz minimalno beneficija, da nas tu i tamo propustite kada se osećamo ugroženo. Izgleda da tražimo previše, mi kuje trudnjačke, razmažene, privilegovane.

Zaista ne znam zašto vam toliko smetamo, hej, i to u zemlji bele kuge, u kojoj nas i nema mnogo. Ali, kada se i pojavimo, mrzite tu našu pojavu. Obavezno prevnete očima jer „EVO JE OVA, MISLI DA JE ZAŠTIĆENA KAO BELI MEDVED.“ A u Srbiji smo, nažalost, sve, samo ne beli medvedi. Ovde smo neka vrsta u izumiranju, ali neka krajnje nebitna vrsta, za koju vas je baš briga dok crkava pored puta.

Da se razumemo, i dalje ima finih i normalnih ljudi (mada su to uglavnom starije žene ili muškarci), ali oni ne mogu doći do izražaja od egocentrika i patoloških narcisa.

Doduše, moguće je da je konkretno za ovo „divno“ iskustvo sa koncerta kriv sastav ljudi u kom smo bile, jer – što reče jedna poznanica, i ona je bila na jazz festivalu sa stomakom

Do zuba, pa se topila od pogleda i osmeha na njenu pojavu. Oh well.

Nije teško biti fin, nije teško ni biti čovek, ali izgleda da je bilo teško vaspitati neke od vas da to i budete. Te vaše majke, nekadašnje trudnjače (kao ja sad) su usput negde debelo pogrešile. Ja ću dati sve od sebe da i sama ne stvorim takva bezosećajna čudovišta. Empatija se uči, a vi to u kući, nažalost i očigledno, niste imali.

(P.s. I ne – ne interesuje me što se TEK na zapadu trudnice ne propuštaju ili im se nigde ne ustaje; to ne znači da su oni napredni, već da su još bezosećajniji i nehumaniji, i (ne)ljudi koja nemaju nimalo poštovanja ni prema kome osim prema svojoj sebičnoj pozadini.)

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Advertisements

4 mišljenja na „Trudnice su u Srbiji škart i dežurna smetala

  1. Kao što reče tvoja prijateljica, ima i do publike, ja sam u osmom mjesecu sa stomakom do zuba išla na Kelis i svi su mi se smješkali i pravili mi prostor. Ali zato sam sve druge neprijatnosti prošla u sve tri trudnoće, ali identične. I isto sam kao ti, uglavnom nikad nisam tražila prednost nigdje i sve sam podnosila stoički, ali nikad neću zaboraviti jednu situaciju. Osmi-deveti mjesec druge trudnoće kad sam morala da mirujem odvela stariju curicu pedijatru i neopisiva gužva, ali baš, neka sezona virusa i ajd što nikome od roditelja male djece, pa ni dežurnim medicinskim sestrama nije palo na pamet da nas puste preko reda, nisam ni očekivala, svi su doveli bolesnu djecu, djecu s temperaturom, ali baš niko, niko se nije ponudio da mi ustane da sjednem i valjda kako tako svakodnevno trpim ljudski nemar i valjda su hormoni odradili svoje u jednom trenutku sam odvalila plakati i samo se pokupila i otišla kući.

    Sviđa mi se

  2. U gradskom prevozu klinac od 16-17god sedi na mestu za trudnice, ja stadoh pored a on gleda kroz prozor samo da ne bi ustao, rekoh drugarici glasno “to što on gleda kroz prozor ne čini mene manje trudnom”, on ni da trepne. Sreća naša sa našim vozačima gsp-a koji zaista uvek naprave mesta za invalide i trudnice, i skoro nikad ne naplate kartu ♥️ Tužna smo nacija kad tako tretiramo najosetljivije grupe

    Sviđa mi se

  3. Baš je sve tako. Koliko samo puta sam doživela pogled pun mržnje kada me na šalteru prozovu preko reda (a to se baš retko dešavalo).
    Kao da sam namerno trudna samo da bi me puštali preko reda, nemaju pojma koliko ft1p sam samo imala tokom skupljanje dokumentacije za trudnoću.
    Jednom mi se čak desilo da mi je u busu dečko ustao da bi se starija gospođa,oko 50 godina,provukla,gurnula me i uzela mesto,praveći se da me ne vidi.

    To je samo strašan pokazatelj koliko smo kulturno u problemu

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s