Uncategorized

Kiretaža nakon pobačaja – moje iskustvo

Subota, 13. maj. Budim se, i odlazim do toaleta. U kupatilu zatičem veš pun krvi. Znam šta se dogodilo. Kraj. Bebica odlazi.


Oblačim se i plačući odlazim u Dom zdravlja kod dežurnog ginekologa. Jer, subota. Usput dišem duboko, da makar malo prestanem da cmizdrim. Predajem knjižicu na šalteru, i odlazim u ordinaciju, po nalogu medicinske sestre. Čujem kako doktorka dolazi i cokće usput, jer, KO SE TO USUDIO DA VIKENDOM IDE KOD DRŽAVNOG LEKARA!? Čujem je kako sreće svoju koleginicu, koja je pedijatar, i govori joj: „Eeee draga moja, mi staaaalno radimo! Mada, lako je tebi, ti radiš sa nevinim bićima, a ja uglavnom sa budalama.“ Vikala je tako da je čujem ja, kučka koja se drznula da joj dodje usred ispijanja vikend kafe. Ulazi u ambulantu, seda, drsko me pita o čemu se radi, i kreće da menja boje kao semafor kada je shvatila da je ženu, podbulu od suza, koja upravo ima pobačaj, nazvala budalom. Menja pesmu.

Pregleda me. Šalje me na injekciju Progesterona „da bebi damo šansu“ i želi mi sve najbolje. Ipak može fino. Nije teško biti fin. Daje mi uput za bolnicu ukoliko nastavim da krvarim.

Prolaze sati, a bebina šansa je odavno propuštena; možda sam negativno razmišljala, ali to sam znala mnogo pre te injekcije… znala sam.

Odlazim uveče u KBC Zvezdara (biram da odem tamo jer sam se tu porodila, i imam samo pozitivno iskustvo), i prima me jedan divan doktor neobičnog prezimena. Ophodi se prema meni kao prema ljudskom biću. Kaže mi da mogu da ostanem večeras, ali da je najbolje da dodjem ujutru, nakon što uradim beta HCG test; sutra ću na kiretažu, jer mu se ne dopada što toliko krvarim. Ok, dolazim sutra, doktore. Potpisujem da sam odbila hospitalizaciju, jer tako mora.

Nedelja ujutru, idem da odradim betu, i spakovana odlazim u bolnicu sa tim lošim rezultatom.

Ulazim u istu ordinaciju u bolnici, ali je ovog puta drugi doktor. Jedan mladji doktor. Pita me zašto sam tu. Nakon dobijenog odgovora, drsko me pita zašto sam odbila hospitalizaciju. Prenosim mu reči njegovog kolege. Govori da ga to ne zanima, i kudi me. Onda me kudi zato što nemam krvnu grupu, jer „svako vadjenje bolnicu košta, a vi biste svi da vam se krv vadi po 20 puta“. „Izvinite doktore,“ govorim tiho i smireno, „nisam razmišljala o dokumentaciji (niti mi je veče pre iko rekao za taj papir), ponela sam samo knjižicu i uput. Suprug će doneti taj papir za 20 minuta, nikakav problem nije, imam ga kod kuće.“

Šalje me na prijem. Odlazim, i u sobu me vodi najdivnija sestra na svetu, sestra krupnih očiju i šatirane kose. Vidi da sam slomljena, i za mene ima samo najlepše i najutešnije reči ovog sveta.

Svako sledeći na koga sam do procedure naišla, bio je divan. Bilo mi je znatno lakše. Dolazi i trenutak za kiretažu, ulazim u salu, i voila – intervenciju će izvesti onaj drski doktor. Nema veze, jeste bezobrazan, i čula sam baš loše stvari o njemu kada je ophodjenje prema pacijentima u pitanju (čak i da žene na porodjaju naziva kravama), ali makar je dobar lekar, dobio je i neku tamo nagradu za svoju stručnost. Verovatno mu je zbog te nagrade malo narasla glava.

Ležem na sto, on sa kolegama razgovara nešto deseto. Ja ne postojim. Ali me nije ni zanimalo, iskreno, sestre su bile veoma fine i pažljive prema meni, anesteziolog je jedno predivno stvorenje od žene, poništile su njegovu bezosećajnost i drskost.

Sve se vrlo brzo završilo, i budim se kao da nisam ni bila pod anestezijom. Ležim. Fizički se osećam odlično.

Vraćam se u svoju sobu. Vreme prolazi tako sporo, a ja izlazim tek prekosutra, pošto je kiretaža radjena kasno uveče. Čitam knjige, časpopise, čačkam telefon.. a vreme kao da stoji.

Izdržala sam nekako do utorka ujutru. Imam osećaj kao da sam tamo bila 7 dana. Spremam se da odem po otpusnu listu. Izlazimo u isto vreme cimerka i ja, isto nas je snašlo. Jedino što je ona imala malo posebniji tretman, jer – veza čuda čini. Više lekara ju je obilazilo da vidi kako je.

Srećemo usput tog doktora, koji se samo njoj obraća, iako ja bukvalno stojim pored nje. Govori joj kako su učinili sve što su mogli, govori joj da se ovih dana malo pripazi, da miruje. Ooobavezno ultrazvuk za 7 dana (meni to niko ne govori, pročitaću u otpusnoj listi, jelte). Veoma je prijatan sa njom. Skroz druga osoba, čoveče. Kako je fin, i raspoložen! Ja sam pored nje, ali ne postojim. Nije me ni pogledao. Nije me pitao kako sam, niti rekao da se pazim. Nevidljiva sam. Veza čuda čini.

Stižem kući, i stiže me navala emocija koju sam zakopavala ta dva dana u bolnici, ubedjujući sebe da sam dobro. Ali, biću ja ok.

Dragi doktori, iako ste vrsni lekari, vreme je da neki od vas porade na ljudskim veštinama. Jer, nisu ljudi samo osobe koje imaju vezu – svi smo mi ljudi, čisto da znate, i svi mi, gle čuda, imamo osećanja.

***Čast izuzecima, u ovom slučaju većini doktora u KBC Zvezdara, jer su zaista skoro svi predivni. Ja sam samo, eto, imala tu nesreću da mi zapadne baš taj jedan, „ozloglašeni“.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s