Uspavaš dete, i sedneš da plačeš. Nemaš snage danima. Pitaš se u čemu grešiš. Pa, daješ sve od sebe!
Voliš ga, neizmerno. On je nešto najdivnije što je moglo da ti se desi. Imate toliko divnih dana, stvarate uspomene, uživate, ali.. ima i onih kada je, jednostavno, haos..
Trpiš i brojiš u sebi, čak i kada ti se popne na glavu. Ali, ima dana kada ne možeš. Ne možeš da podneseš, i izneseš svu tu dečiju frustraciju, vriskanje, histerisanje, i testiranje tvojih granica.
Ne možeš da se sastaviš sama sa sobom. Ne znaš gde si. Svuda je haos, ne možeš da postigneš ništa, i osećaš se kao da ti je neko za struk vezao teg od 3 tone, pa vuci. Hajde, vuci!
Gutaš te knedle u grlu, i razmišljaš koliki si slabić. Pa kako druge majke sve mogu? Da li je moguće da si toliko nesposobna i nepodobna? Da li ti uopšte zaslužuješ dete i porodicu?
Samo jurcaš danima, a opet je svuda neki haos. Haos kuća, haos detence. Šta je ovo, neka skrivena kamera?!
Kako On može da radi po ceo dan, kao konj, i opet uveče dođe i pomogne ti koliko može, a ti si kući, pa opet ne postižeš?
Zašto si upala u vrzino kolo haosa i halabuke? Zašto ni sa čim ne umeš da izađeš na kraj, ni sa kućom, ni detetom? Šta ti je, aman? Zašto se osećaš toliko loše?
Slušaj: proći će ovaj dan, proći će ovi dani. Daj sebi malo oduška.
Sutra, kada se detence probudi, nasmeši ti se i poljubi te, onako kako samo ono ume, izlečiće sve. Opet ćeš se vratiti u stari, turbo mama mode.
Biće bolje, sve prođe. Naiđe nekad tako neki glup period, ma svima.
Izdrži.
p.s. Mole se savršene majke i one koje se tako osećaju da zaobiđu ovaj tekst; isti je posvećen svim nemajkama, nesavršenim ženama, koje katkad klonu duhom. Sve je za ljude.
