Trudnoća i porođaj

Moj lični postporođajni pakao

postpartum

Oduvek sam znala i bila spremna na to da nije lako imati i gajiti dete; ali, zaista nisam bila spremna na količinu stresa koju sam proživljavala prvih mesec dana. Bilo je pakleno teško. Konstantno sam osećala sreću, tugu, uzbuđenje, strah, samoću, ljubav. Malo je reći da je bilo strašno. Ta kombinacija emocija me je dovodila do ludila. I do suza, o, tako mnogo puta.

Kada smo došli iz porodilišta, prvo sam se isplakala jer sam konačno bila u svojoj kući; osećala sam se kao da sam tamo bila 20, a ne pet dana.

Odmah je počeo haos: Ni u porodilištu nisam uspela da savladam dojenje, i tu sam se osećala kao kompletna gubitnica. Danima sam plakala ja, plakala je beba, plakao je i suprug, jer plačemo nas dvoje. Nekad i po pola sata ne bih uspela da „nateram“ bebu da uhvati bradavicu i povuče mleko.
Pa onda – bolovi, ragade, pucanje bradavice i krv, zatim upala dojke koja zamalo da se pretvori u mastitis… jednom rečju – pakao.
To je baš dugo trajalo, to ulaženje u štos. Skoro svako dojenje je bilo u suzama, uglavnom – mojim. Bolelo je i bilo veoma naporno.

Na sve to, posle samo nekoliko dana su krenuli i grčevi; grčevi, koji nisu prestajali da ga muče, koji su i njemu i nama od života pravili agoniju čitava dva meseca. Ti odvratni grčevi su ga bez prestanka mučili, toliko da ga nisam ispušala iz ruku ni sa sekund. Čini mi se kao da nije prestajao da plače. Osećala sam nemoć i poraz što sopstvenom detetu ne mogu da pomognem da prevaziđe taj grozni bol. Da, koristili smo kapi i ostala pomagala, ali sve to bi samo minimalno i kratkotrajno ublažilo muku.

Kako grčevi nisu prestajali, tako preko dana nije bilo spavanja. Sa svih strana sam slušala kako „beba mora da spava da bi rasla i napredovala“, a moje dete preko dana oka nije sklapalo, i tako mesecima.

Suprug je prvih nedelju dana bio sa mnom, a onda mu se završio odmor. Ceo dan pre njegovog povratka na posao sam preplakala, jer nisam znala kako ću bez njega. Živela sam za pola šest popodne, kada je moja mama dolazila s posla da mi pomogne (on s posla dolazi tek u sedam); da malo pridrži bebu, da ja mogu da pojedem nešto ili odem do toaleta.

Jela sam s nogu, jela sam gluposti, na kuvanju nisam stizala ni da pomislim. Nisam stizala čašu vode da popijem, i pitala sam se kojim čudom sam imala toliko mleka (a imala sam ga za izvoz), jer se dešavalo da ni čašu vode za dan ne popijem.

Od pomoći sam imala mamu i supruga i to kasno popodne, jer oboje rade. Svi ostali ljudi u mom životu su nestali, zanemeli. Ne znam, možda sam samo previše očekivala od ljudi. Polazila sam od sebe, kako bih se ja nekome našla, ali to je početnička greška.
Nikada u životu se nisam osećala usamljenije nego taj prvi mesec. I sada mi zastane knedla u grlu kada se toga setim.

Ma, nije mi ni pomoć bila potrebna, bilo bi mi dovoljno samo da neko dođe, da mi pravi društvo. To se tako retko dešavalo, da je smešno i tužno u isto vreme.

Osećala sam se kao da smo sami na planeti, moja beba i ja.

Zašto ovo pišem?

Ne želim da zaplašim buduće mame, imati dete je nešto najdivnije na svetu! Ali, budite spremne na to da ste suprug i vi uglavnom sami u svemu tome, čak iako se neki ljudi nesebično nude mesecima pre toga.

Valjda se vode onim, ponuđen k’o počašćen.

Iz ranijih razgovora sa „starijim“, iskusnijim mamama, mogu da zaključim samo ovo: one ili imaju amneziju, ili lažu, ili imaju savršeno dete: svima su im bebe jele lepo, sisale kao carevi i spavale po ceo dan i noć; onda se stvarno osećate kao nemajka, i mislite kako nešto s vama ozbiljno nije u redu, i pitate se kako je moguće da ste toliko nesavršeni u poređenju sa drugim mamama.

Zdrav razum sam sačuvala isključivo grupici mama sa kojom sam se, još u trudnoći, okupila preko foruma ana.rs. Na Fejsbuku smo oformile jednu grupu sa ćaskanje, gde smo jedna drugoj pružale moralnu podršku; tu sam shvatila da nisam jedina mama koja nije savršena i da je s mojim detetom sve u redu, iako ne spava preko dana i ne dobija 1.5 kilogram mesečno. Uvek smo bile iskrene, zajedno smo kukale, zajedno smo se veselile, zajedno smo prebrodile nedoumice i strahove.

Nemajke, volim vas. Hvala vam što ste bile tu za mene, značite mi do neba.

Advertisements

15 mišljenja na „Moj lični postporođajni pakao

  1. Drugarica hormonska klackalica… nisam verovala dok se ne porodih. Neko potpuno levo emotivno stanje. Nestvarno.
    Sto se ostalog tice, sreca pa mi je jedna koleginica, dok sam bila trudna, lepo objasnila : Jeste, uce te da dises tokom kontrakcija i da guras kad dodju naponi, super je to. A niko ti ne kaze kako posle. Dakle, ZAMRZIVAC DA NAPUNIS ! 😀

    Sviđa mi se

  2. Blog je dosao u pravom trenutku…trenutno sam u 5om mesecu (treca trudnoca), i mislim da nisam uspela ni posle jedne od prve dve da vratim hormone u balans,a vec sam dodatno „izvan koloseka“! U tolikom sam haosu da se konstantno pitam sta to rade druge majke koke deluju tako organizovano, rastereceno, u sve se razumeju, sve stizu…ciste i kuvaji kad im deca spavaju… pa kako?! Ja sa njih dvoje (2.5 i 1.5god) ne uspevam ni da se istusiram kao normalan covek, spremam ove 15ominutne ruckove, posl3dnjih nedelja ne stizem ni da im ispeglam sve stvari…totalni raspad… a emocije…od suza, do srece za samo par trenutaka…od ocaja do trenutaka u kojima mi je sve lako…neretko se zapitam da li to pocinjem da gubim razum!

    Sviđa mi se

    1. Uh, svaka čast! Drži se! Divim ti se i čestitam na trećoj trudnoći! 🙂
      Samo ti znaš kako ti je stvarno i koliko je teško, pogotovo sa dvoje dece koja su tako mala!
      Evo, ja imam trenutno samo jedno dete, a danas nisam stigla ručak da spremim. Večeras ću za sutra (nije prvi ni poslednji put).
      A, te super organizovane mame su, ili stvarno supermame, ili ipak malo lagE! Ali mislim da smo mi, koje smo nesavršene, ipak u malo većem broju.

      Sviđa mi se

  3. meni dodje da skocim sa sprata, ovo drugo dete ne spava , malo pre podne i tada trcim da sredim kucu, peglam, jedem jednom rukom, tusiram se za dva minuta i sl…. Isto se pitam kako druge mogu sve, a ja nista. A pomoc imam. Prvo dete je sada super, ali svi beze od bebe. Ima 4 meseca, ja skoro nista ne jedem sto ne treba a grcevi nas ubise u pojam…drzi i drzi i drzi..kad nema plakanja ne mogu da verujem..,,….

    Sviđa mi se

  4. Definitivno najgori period u mom zivotu.Jos sam upala i postporodjajnu depresiju koja je(uz doktore)prosla tek sa njene dve godine.Bilo je strasno tih prvih par meseci-upala epiziotomije cije ciscenje i previjanje boli vise od kontrakcija,pa hipertenzija koja nije mogla da se regulise lekovima koji idu uz dojenje i na kraju sam morala da prestanem jer je pritisak konstantno bio 120 sa 200i nesto.Osecaj da sam grozna majka sto ne dojim,onda bebina hipoglikemija,slabo napredovanje,svaki dan novi problemi….A ja i muz sami,bez icije pomoci bar na deset minuta,on na poslu po smenama-prva,druga,treca.I sad me pitaju sto ne zelim vise dece,jer-sta nam fali…A najvise me povredilo kada sam cula da bratova zena kaze kako mi je u stanu haos,kako ja grozno izgledam a zna sta se desava,bile smo bas bliske,i to me dokrajcilo.Tek u takvim situacijama vidis ko ti je pravi prijatelj.

    Sviđa mi se

    1. Baš tako. Ljudi su čudni, i puni iznenadjenja! Drago mi je što ste uspeli da izađete iz začaranog kruga! I ja se još uvek malo borim sa tim momentom haosa u stanu, nadam se da ću uskoro doći sebi. Svako dobro! 🙂

      Sviđa mi se

  5. Što reče jedna mama: „ah, to kilo i po“. Na glavu mi se popeše što mi dete dodaje po 650,700 grama mesečno. “ Je l’ jede?“, „Što je tako mala?“, „Je l je dojiš. Ne? Što? Zato je tako sitna“, „Je l’ joj je dobro?“ “ A što toliko malo dodaje, šta nije u redu? To nije dobro.“ i ostala idiotsko-debilna pitanja kao da ja izgladnjujem namerno svoje dete. Nije dovoljno što ne znam gde mi je du*e, a gde glava, što sam neispavana, što sam bukvalno sama, što preisputujem svaku sitnicu u vezi bebe, što mi je muž na poslu od 8 do 8 i sad mi vi stanite na muku pošto se, je l’, NE MUČIM DOVOLJNO i bez vas i vaših „dobronamernih“ pitanja i saveta, jer – tako ste u mogućnosti 😀 Doduše umela sam da kažem da ako ne planiraju da ga čuvaju umesto mene danonoćno, bolje da ćute.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s