Uncategorized

Lako je meni da budem opuštena mama, kad su mi takve i prijateljice

Prvi put sam mama, i imam jedno dvogodišnje detence.

Ali, kada posmatram neke poznanice, druge mame.. kontam da se ponašam kako mama koja ima troje. Kako? Lako.


(photo by: freepik.com @pressfoto)

Mogu slobodno da kažem za sebe da nikada nisam preterano dramila oko deteta; znate ono, dete kihne, a mama i tata trče u Hitnu (što je i donekle normalna pojava kad je prva beba u pitanju).

Imam nekoliko drugarica-mama. Držimo se zajedno kada je u pitanju ishrana, odgoj, zdravlje, i bilo šta što vam na um može pasti kada je u pitanju roditeljstvo. Neke od njih nisu mame po prvi put, i vrlo nenametljivo su mi prenele svoja iskustva i (sa)znanja o roditeljstvu i deci, te sam ih ja drage volje prihvatila. Ne sve, ali skoro sve. Neke stvari usput moraš i sam da shvatiš.

Nije lako biti roditelj. Ali, kada uz sebe imaš ljude-roditelje-prijatelje zdravog razuma, definitivno je lakše.

Nikada nisam stigla da ispaničim usled nekog dogadjaja jer sam imala njih. Imamo grupnu prepisku, i uvek je neka tu, da traži savet ili posavetuje.

Nekad, kad sednem i razmislim, shvatim da sam stvarno jedna prilično opuštena mama. Rekli su mi i drugi to. I, baš sam ponosna na tu činjenicu. Ali, to nikad ne bih bila da nemam lično svoje Nemajke.

Zahvaljujući njima, znam i znala sam kako da postupim u odredjenim situacijama, kao i šta me tek čeka, ili šta može da me zadesi, i kako da u datom trenutku odreagujem.

Zahvaljujući njima, u kućnoj apoteci imam apsolutno sve što možeš imati za nedajbože (iako više od pola od toga nikada nismo ni morali da otvorimo, jej! Ali, tu je). Skoro je moj suprug ostao sa našim sinom koji je pokupio stomačni virus, i na posao mi slao poruke i hvalospeve što imamo sve živo da njemu bude koliko-toliko bolje. Rekoh mu: „zahvali se mojim mamama.“

Zahvaljujući njima sam preživela i neke emotivno teže situacije, kao što je bio gubitak druge bebe. Imaš ljude koji znaju šta treba da kažu u kom trenutku, i to je dovoljno da makar malo pomogne, olakša, uteši.

Želim da kažem i da sebe smatram srećnicom jer nisam okružena prevelikim brojem paničara; oni i koji to jesu, na mene prosto ne utiču. Samo sebi otežavaju život nepotrebnim dramama.

Lako je biti opuštena mama onda kada se izolujete od kraljica i kraljeva drama i okružite podrškom i zdravim razumom. Stoga, moja preporuka od srca je da tome težite.

Uncategorized

Dobar je samo onaj roditelj čije je dete uvek zdravo

U roku od nekoliko dana se mojoj prijateljici, a i meni dogodilo da su se, u vrtićima u koja idu naša deca, pojedine mame žalile da su njihova draga dečica, zbog ostale, bolesna. Kažu, nemarni smo, dovodimo ih virozne i onda njihova deca stradaju. Jer, one se toliko trude da zaštite svoju decu. A svi mi ostali navodno svoju u kolektiv vodimo mrtvu bolesnu. I to namerno (mislim – da, ima i takvih, ali mnogo manje nego što mislite; o njima drugi put). Pa eno, onom tamo detetu curi nos, kako je mogla majka da da dovede? Strahota.


(photo by http://www.freepik.com/peoplecreations)

Prvo, žene drage, ukoliko želite da maksimalno zaštitite svoju decu od virusa – ne puštajte ih iz kuće. Ne želite da vam deca ikada budu šmrkljava, prehladjena, a upisale ste ih u vrtić!? U VRTIĆ!? Helou!

Vrtić je izvor bolesti. Vrtić je leglo klica, virusa, dobrih i loših bakterija. Znate, kada pomešate gomilicu dece, obično je to nomalno. Zvuči fascinantno i tako misteriozno, a zapravo nije. Jednostavno je. Vrtićka deca su šmrkljava, i to je uglavnom i normalna pojava kod njih. Wow!

Da li znate i da niko zapravo ne voli da mu dete bude bolesno? Ne znate!? E pa, sad znate. Ja još ne upoznadoh roditelja koji vrišti od sreće kad mu je dete šmrkljavo.

Da li znate da, kada prvi simptomi neke bolesti krenu, verovatno su već skoro sva deca u okolini zaraženog deteta takodje zaražena? A, ni to niste znali? Uh… pa dobro. Sada znate. Te kuje, virusi. I ti roditelji.. znaju da deca u sebi nose virus, iako nema simptoma.. pa mis’im stvarno.

Da li znate da roditelji često ne primete da im je dete bolesno, jer se simptomi još nisu pojavili? O odveli dete u vrtić? Ma, sram da ih bude.

Ja sam vrlo svesna da samo vi brinete o svojoj deci kako priliči. Svi mi ostali smo nemarni, neobzirni, ma, ne volimo svoju decu. Bacimo ih u vrtić, i šta im Bog da.

Nego, smislila sam ja rešenje, dragi moji roditelji klicofobi:

Moj prijateljski savet, onako, najprijateljskiji od srca, je da napravite jedan terarijum, i u njemu držite svoju decu. Obavezno stavite i poklopac, tako da virusi ne mogu prodreti do njih. Imajte u vidu da bi bilo dobro da im probušite par rupa, kako bi imala dotok svežeg vazduha. Takodje, savetujem da terarijum ponekad iznesete na Sunce, kažu, dobar je taj vitamin D.

Ovako, ni slučajno napolje, medju drugu decu, a NIKAKO u vrtić, i deca će vam uvek biti savršeno zdrava. Verovatno. Možda. Obavezno kupite taj terarijum, čujem da ima povoljno na Kupindu.

Uncategorized

Dragi muževi, slobodno nekad uključite kameru!

Malopre sam se posvadjala sa svojim suprugom; zašto? Zato što je na televiziji krenulo neko kolce, moje dete je oduševljeno krenulo da skakuće, pa sam se ja uhvatila u kolo s njim. Šta je moj suprug uradio? Snimio je našu djusku, ali je na snimku moja glava – isečena. Dakle, na snimku se vidi samo moje telo! Onda je krenula lavina i napad na njega zbog svih momenata koje nikada nije ni pokušao da uhvati.


Ja fotografije sa svojim sinom kada je bio malena bebuška, i nemam. Imam neke glupe selfije, ali to nije to, tu se ne vidi koliko je bio mrvast u odnosu na mene. Selfi fotografisanje i ne volim toliko, više volim kada je fotografija iz normalnog ugla.

Moj suprug, naravno, ima tonu fotografija sa našim detetom, iz zvakog njegovog uzrasta. Za veći deo njih nije bio ni svestan u trenutku kada su nastale, i ispale su prelepe. Spontano je najlepše. 

Zašto se nikada nisi setio da nas fotografišeš? Vidiš da je trenutak, i to uradiš? Zašto je to toliko teško?

Kada bih napravila dva foldera na računaru, i u jedan ubacila fotografije deteta sa mojim suprugom, a drugi sa mnom, pogodite ko bi „pobedio“?

Pogodite ko bi imao više uhvaćenih prelepih, a spontanih trenutaka, jer se ono drugo u tom trenutku setilo da otvori kameru na telefonu?

Pogodite ko ne bi imao ni dve lepe fotografije da nema zaovu fotografa? Šta ćemo sa vama koje nemate zaovu koja ima profi kameru, da vas povremeno foto sešnuje?

Stoga, muževi, slobodno se nekad latite kamere i fotografišite svoje žene sa decom. Vas možda to „smara“, ali nama znači. To je uspomena. Svaki dan su sve veći, i nikada više neće biti mali kao prethodnog dana. Bilo bi lepo makar imati uspomenu na to, zar ne?

Uncategorized

Kiretaža nakon pobačaja – moje iskustvo

Subota, 13. maj. Budim se, i odlazim do toaleta. U kupatilu zatičem veš pun krvi. Znam šta se dogodilo. Kraj. Bebica odlazi.


Oblačim se i plačući odlazim u Dom zdravlja kod dežurnog ginekologa. Jer, subota. Usput dišem duboko, da makar malo prestanem da cmizdrim. Predajem knjižicu na šalteru, i odlazim u ordinaciju, po nalogu medicinske sestre. Čujem kako doktorka dolazi i cokće usput, jer, KO SE TO USUDIO DA VIKENDOM IDE KOD DRŽAVNOG LEKARA!? Čujem je kako sreće svoju koleginicu, koja je pedijatar, i govori joj: „Eeee draga moja, mi staaaalno radimo! Mada, lako je tebi, ti radiš sa nevinim bićima, a ja uglavnom sa budalama.“ Vikala je tako da je čujem ja, kučka koja se drznula da joj dodje usred ispijanja vikend kafe. Ulazi u ambulantu, seda, drsko me pita o čemu se radi, i kreće da menja boje kao semafor kada je shvatila da je ženu, podbulu od suza, koja upravo ima pobačaj, nazvala budalom. Menja pesmu.

Pregleda me. Šalje me na injekciju Progesterona „da bebi damo šansu“ i želi mi sve najbolje. Ipak može fino. Nije teško biti fin. Daje mi uput za bolnicu ukoliko nastavim da krvarim.

Prolaze sati, a bebina šansa je odavno propuštena; možda sam negativno razmišljala, ali to sam znala mnogo pre te injekcije… znala sam.

Odlazim uveče u KBC Zvezdara (biram da odem tamo jer sam se tu porodila, i imam samo pozitivno iskustvo), i prima me jedan divan doktor neobičnog prezimena. Ophodi se prema meni kao prema ljudskom biću. Kaže mi da mogu da ostanem večeras, ali da je najbolje da dodjem ujutru, nakon što uradim beta HCG test; sutra ću na kiretažu, jer mu se ne dopada što toliko krvarim. Ok, dolazim sutra, doktore. Potpisujem da sam odbila hospitalizaciju, jer tako mora.

Nedelja ujutru, idem da odradim betu, i spakovana odlazim u bolnicu sa tim lošim rezultatom.

Ulazim u istu ordinaciju u bolnici, ali je ovog puta drugi doktor. Jedan mladji doktor. Pita me zašto sam tu. Nakon dobijenog odgovora, drsko me pita zašto sam odbila hospitalizaciju. Prenosim mu reči njegovog kolege. Govori da ga to ne zanima, i kudi me. Onda me kudi zato što nemam krvnu grupu, jer „svako vadjenje bolnicu košta, a vi biste svi da vam se krv vadi po 20 puta“. „Izvinite doktore,“ govorim tiho i smireno, „nisam razmišljala o dokumentaciji (niti mi je veče pre iko rekao za taj papir), ponela sam samo knjižicu i uput. Suprug će doneti taj papir za 20 minuta, nikakav problem nije, imam ga kod kuće.“

Šalje me na prijem. Odlazim, i u sobu me vodi najdivnija sestra na svetu, sestra krupnih očiju i šatirane kose. Vidi da sam slomljena, i za mene ima samo najlepše i najutešnije reči ovog sveta.

Svako sledeći na koga sam do procedure naišla, bio je divan. Bilo mi je znatno lakše. Dolazi i trenutak za kiretažu, ulazim u salu, i voila – intervenciju će izvesti onaj drski doktor. Nema veze, jeste bezobrazan, i čula sam baš loše stvari o njemu kada je ophodjenje prema pacijentima u pitanju (čak i da žene na porodjaju naziva kravama), ali makar je dobar lekar, dobio je i neku tamo nagradu za svoju stručnost. Verovatno mu je zbog te nagrade malo narasla glava.

Ležem na sto, on sa kolegama razgovara nešto deseto. Ja ne postojim. Ali me nije ni zanimalo, iskreno, sestre su bile veoma fine i pažljive prema meni, anesteziolog je jedno predivno stvorenje od žene, poništile su njegovu bezosećajnost i drskost.

Sve se vrlo brzo završilo, i budim se kao da nisam ni bila pod anestezijom. Ležim. Fizički se osećam odlično.

Vraćam se u svoju sobu. Vreme prolazi tako sporo, a ja izlazim tek prekosutra, pošto je kiretaža radjena kasno uveče. Čitam knjige, časpopise, čačkam telefon.. a vreme kao da stoji.

Izdržala sam nekako do utorka ujutru. Imam osećaj kao da sam tamo bila 7 dana. Spremam se da odem po otpusnu listu. Izlazimo u isto vreme cimerka i ja, isto nas je snašlo. Jedino što je ona imala malo posebniji tretman, jer – veza čuda čini. Više lekara ju je obilazilo da vidi kako je.

Srećemo usput tog doktora, koji se samo njoj obraća, iako ja bukvalno stojim pored nje. Govori joj kako su učinili sve što su mogli, govori joj da se ovih dana malo pripazi, da miruje. Ooobavezno ultrazvuk za 7 dana (meni to niko ne govori, pročitaću u otpusnoj listi, jelte). Veoma je prijatan sa njom. Skroz druga osoba, čoveče. Kako je fin, i raspoložen! Ja sam pored nje, ali ne postojim. Nije me ni pogledao. Nije me pitao kako sam, niti rekao da se pazim. Nevidljiva sam. Veza čuda čini.

Stižem kući, i stiže me navala emocija koju sam zakopavala ta dva dana u bolnici, ubedjujući sebe da sam dobro. Ali, biću ja ok.

Dragi doktori, iako ste vrsni lekari, vreme je da neki od vas porade na ljudskim veštinama. Jer, nisu ljudi samo osobe koje imaju vezu – svi smo mi ljudi, čisto da znate, i svi mi, gle čuda, imamo osećanja.

***Čast izuzecima, u ovom slučaju većini doktora u KBC Zvezdara, jer su zaista skoro svi predivni. Ja sam samo, eto, imala tu nesreću da mi zapadne baš taj jedan, „ozloglašeni“.

Uncategorized

Kada ono željeno, neželjeno ode.

Svi mi govore: „Bolje sad nego kasnije.“ Ma, kažem i ja sama sebi to. Ali, nije bolje sad. Bolje je nikad. Najbolje je nikad.


Govore mi i da će biti drugih beba; možda, ali nijedna neće biti ti. Nijedna neće biti rodjena baš onda kada je trebalo da se ti rodiš.

Bila si željena, samo da znaš. Čekali smo te. Tebe smo čekali malo duže nego tvog brata; ne predugo, ali dovoljno dugo da nam tvoj odlazak još teže padne.

Nedostaješ mi, već sada. Uvek ću se pitati kakve bi oči imala, kakvu kosu, kakvu narav… da li bi prvog trenutka kada udahneš vazduh ovog sveta bila drekavica kao tvoj brat (koji je bio najglasnija beba u porodilištu), ili bi imala onaj bebeći, tihi plač. 

Uvek ću se pitati, bebo, šta bi postala, i ko bi postala. 

Uvek ću se pitati, bebo.

U mom stomaku si bila kratko, ali ćeš u mome srcu ostati zauvek.

Uncategorized

Izbijanje zubića i maminog mozgića

Preživesmo izlaženje *Jedinica i *Dvojki bez većih posledica. *Četvorke su nam bile naporne, u smislu da su nam poremetile svaku rutinu koju smo pre njih imali. A *Trojke… proklete Trojke nas bukvalno uništavaju.

(*Veliko, jer skoro svaki taj zub napravi takav haos, da prosto mora da dobije veliko slovo)


Trojke nas urnišu. Od njih vrišti, ciči, ima temperaturu, pije Febricet kao da je voda. I to se sve dešava isključivo noću. Trojke nam ubijaju noći, i san. Trojke ubijaju mamin zdrav razum. Tata je noću definitivno otporniji.

Trojke su i ne baš tako pritajeno zlo. Bude nas, svo troje. Trojke vs Troje.

Trojke mnogo bole – nekoga vilicu, a nekoga mozak.

Najviše bole mamu (koja je inače nesvesno opredeljeni mesečar), jer mama bude malo šano-dušo u toku noći, bude sva skomirana i polusvesna svog besa i ogorčenosti, mada je nečega ipak vrlo svesna: detence tu ništa nije krivo. I ono bi drage volje spavalo… jer, noć je za spavanje, ne za plakanje zbog zubala.

Mama se svaki dan oseća kao najgora majka na svetu, jer noću ne može da iskontroliše taj osećaj ljutnje, iako sebi u svoju umornu, isfrustriranu veštičju bradu ponavlja da detence nije ništa krivo.

Ali, ha! Izlazi poslednja, donja leva prokletinja. Posle nje smo strava, uber kul. Posle nje smo završili rat, i iz istog izlazimo jači no ikada, kao pobednici. Do Petica.

Znate šta? Udrite Petice, slobodno! Posle Trojki ste nula.

Uncategorized

Moje dete je bolje od tvog, nja nja!

Šetam ja tako danas po butiku, u sektoru za decu, gledam stvari za sina, i ne mogu da ne čujem razgovor dve majke, koje se ne poznaju, ali ipak započeše konverzaciju. Jedna majka je držala sedmomesečnu kćerkicu, a druga devetomesečnog sina:

– „Jao, kako ste mali, koliko imate? SEDAM MESECI!?“ (u fazonu, ju što je sitna, mislila sam da ima dva)

– „A vi, koliko zuba imate? SAMO DVA!?“ (U fazonu, kako samo dva a devet meseci, do sad je trebalo da ima i sedmice)

I tako.. ne mogu da se načudim količini pakosti i takmičarskog duha koji poseduju ove majke. Kamo sreće da su usamljeni slučajevi.


Čemu nadmetanje? Dobija li se neka nagrada za kvalitetniju bebu? Ako se dobija, zašto sam ja, kao Koštunica, o tome neobaveštena?

Dokle ćete imati potrebu da se nadmećete sa drugim majkama? Zašto gajite iskompleksiranu decu? Da, vaša deca će sutra postati iskompleksirana, jer uz takve roditelje rastu.

Vaša deca će zbog svojih izopačenih roditelja večito imati kompleks dokazivanja i nadmetanja; to se prenosi s kolena na koleno. A onda će maltretirati svoje vršnjake, one slabije od sebe, od silne želje da se dokažu pred drugima. 

Šta vam predstavlja nadmetanje sa drugim roditeljima? 

Ponašate se kao kerovi u teranju. Kao mužjaci koji se bore oko ženke. Samo, ne znam šta je u našoj, ljudskoj verziji ženka… ah, da, osećaj superiornosti.

E pa, taj osećaj superiornosti pokazuje da ste na mnogo načina zapravo mnogo nesigurni u sebe, i nezadovoljni sobom i svojim životom.

I, jedan šamar za kraj – ne, vaša deca nisu savršena, najpametnija, najnaprednija, najlepša.. udahnite duboko, i svarite tu činjenicu. Laku noć.

Trudnoća i porođaj

„Ne ostaješ trudna jer previše misliš o tome“

Ako neka žena nekome kaže kako radi na bebi, ali se još uvek ništa ne dešava, najčešće dobija „dobronameran“ savet kojim joj poručuje da je vreme da prestane da misli o tome. Šta to toj ženi govori?


Prvo – poručujete joj da je opterećena. Poručujete joj da je postala opsednuta pravljenjem bebe. Kako to, da ne misli o tome? Kako možeš da ne misliš o nečemu na čemu radiš, i o nečemu što silno želiš? Prosvetlite me. Koliko god žena ne bila opterećena, naravno da će razmišljati o tome, makar par dana pred (ne)očekivani ciklus.

Drugo – nemate pojma postoji li neki problem reporoduktivne prirode, ili neki drugi zdravstveni problem. Kada bi svima bilo tako lako da naprave decu, ne bi postojale sve one silne klinike za plodnost. 

Treće – kakav je uopšte to „savet“? Zar nije bolje reći nešto poput: „Polako, biće, nekad je potrebno malo više vremena da se kockice spoje“, ili „Počni da piješ folnu kiselinu ako nisi“… shvatate poentu. Dajte konstruktivan savet, ma kakav on bio, ili utehu.

Nemojte odmah „okriviti“ ženu i njenu psihu za trenutnu situaciju. To stvara kontraefekat i donekle je i uvredljivo. Nikada ne znate šta je po sredi. A ni četvrtku.

Ispovesti

Kada tvoja beba postane vrtićko dete

Govoriš sebi da je došlo vreme da krene. Prijaće mu. Značiće mu. Biće mu lakše da se socijalizuje. A i ti uskoro krećeš da radiš. Mora tako. Nema veze što se jedan deo tvoje duše kida. Tako je najbolje za sve.


Spremate se, dan prvi. Dan početka adaptacije. Oblačiš ga u nešto praktično, udobno i cakano, kao i sve bebeće. Stavljaš mu ranac, mali, najmanji, najsladji. Zašto je sve dečije tako minijaturno i medeno? Pročitajte više „Kada tvoja beba postane vrtićko dete“