Često za neke neudate poznanice čujem komentare drugih poput: „Eto, ona još ni dečka nema, kad misli decu da rađa, kako tako sebično“ i ono čuveno „ko će da je gleda u starosti?“ Znate kako, ako pravite decu samo da bi imao ko da vam presvlači pelene kad budete bili fosili – bolje se ne razmnožavajte, molim vas.

(fotka preuzeta sa freepik.com, by @creativeart)

Poštujem svačiju odluku – poštujem osobu koja želi da ima dece, poštujem i onu koja to ne želi; jer, ukoliko neko ne želi da ima decu, ni ne treba da ih ima. Osoba koja ne želi da ima decu jednostavno ne treba da ih ima, iako je okolina maltretira i pritiska. Zašto prisiljavate nekoga da pruža ljubav za koju smatra da nije sposoban? I kako to u bilo kojoj sferi utiče na vaše živote?

Kao što poštujem tuđu odluku da nema decu, tako želim i da ti isti ljudi poštuju moju da ih imam. Dakle, bez mrštenja i govora mržnje o deci, molim. Jedno je da ne želite decu, a drugo da ih „mrzite“. Tu je već neki žestoki problem po sredi, i situacija za stručnu pomoć. Kako god da odlučite, budite dostojanstveni, hvala. To važi za obe strane, za roditelje i neroditelje.

Takođe, kada neka žena nije udata (pošto, uglavnom su one problem, jelte, muško može zauvek da ostane neženjeno, ali nema veze, to je naša priroda i društvo), odmah slede komentari kako je sebična, samoživa, probirljiva. Hah, a čekaj sad, ne treba da bude probirljiva? Daj šta daš, samo da ne bude sama?! Izvin’te, ali ja nisam za to.

Znate li vi koliko je danas teško naći dečka/muža koji je muškarac? Veoma, veoma teško. Ne, nisu žene problem (mada ima kukolja sa obe strane, da ne generalizujemo sad), problem su nedorasli dečaci koji bi da im mamica pere gaće do kraja života. Ko je lud da TOME rađa decu? Detetu da rađaš decu?

Veoma je bitno SA KIME praviš dete, KOME ga rađaš, i SA KIME ćeš to isto dete odgajati.

Bitno je naći odgovarajuću osobu, pa makar ta potraga malo i potrajala. 

Među singl drugaricama imam svega – i one koje ne žele da se skrase (što je sasvim ok) i one koje jednostavno nisu naišle na nekoga ko je vredan svega. Opet, „daj šta daš“ nije opcija za osobu koja ima imalo samopoštovanja.

Žene koje najglasnije komentarišu žene koje su još uvek same i neudate, pa, neretko su udate za mamine sinove. To su muškarci (hajde da ih počastimo time da su muškarci, hah) koji žive životom a la „oženjen sam, kao momak živim“ i koji na sve moguće načine izbegavaju svoje obaveze kao muževi i očevi. To su „muškarci“ koji misle da se sa njihove strane roditeljstvo završava onog trenutka kad u svoju devojku ili ženu usade svoj genetski materijal.

E pa, drage moje, radije bih bila sama, nego delila život i decu sa takvim mužjakom. 

Tako da, devojke, singl drugarice – ako nije alfa mužjak, ako nije neko ko bi bio posvećen partner, otac, neko ko učestvuje u kući (i ne ponaša se kao da živi u hotelu), nije materijal za partnera, i kraj.

Bolje je da budete srećno same, nego nesrećno udate. Tako da – opušteno drage moje, sve u svoje vreme.

I da, bljucka mi se od onoga – deca su svrha života. Ne, svrha života je biti srećan i ispunjen. Nekome je ta sreća i ispunjenje u vidu porodice, nekome u vidu karijere, nekome u vidu kolekcije poštanskih markica, a nekome u kombinaciji svega toga. Hvala i doviđenja.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Moj drug pesnik – znate ga već ukoliko redovno čitate i pratite ovaj blog – Vitez od Putnikova mi je malopre, ali doslovno malopre poslao ovu pesmicu, inspirisan nadmetanjem mama na Internetu, oko toga čije je dete bolje, naprednije, pametnije.

Samo bih da naglasim da je pesma apsolutna slučajnost sa stvarnim događajima, jer je ista objavljena u vreme kada i ja lično imam neke relativno slične rasprave na ovu temu, izvan ovog posta i bloga. Noup, nisam poručila pesmu – pesma je došla meni. Krivite Viteza 😁

(fotograf: asierromero sa freepik.com)

MAME SVAĐALICE

Baš svašta ume mamino dete,

da piše, broji, čak i da plete.

Mami i tati da ručak kuva,

nekad i sebe samo da čuva.

Ume da boji, zadatke radi,

bude inženjer i kuću gradi.

Od svoje prve pertle da veže,

Velikim nožem hleba da reže.  

Uskoči na to i druga mama,

odjednom krenu velika drama.

A tek šta moje dete sve ume,

tvoje to ne može ni da razume.

Na fakultetu već čuda pravi,

u kvadrat kocku može da stavi.

Podigne stolicu na kojoj sedi,

dalje da pričam više ne vredi.

D. Đ.

Vitez od Putnikova, pratite ga na Fb, piše mnogo lepe pesme za decu i mame!

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

„Ovu pesmicu posvećujem jednoj divnoj stranici, i mojoj prijateljici koja vodi istu. <3“ Vitez Od Putnikova

Fotka preuzeta sa http://www.freepik.com

NEMAJKA
Zvati se majka nije baš lako,

da jeste onda bio bi svako.

Al’ zašto Nemajka sad zovu mene?

Kad kao majka menjam pelene.

Možda i lošije kašicu pravim,

crvenu cveklu baš uvek stavim.

Nađe se jabuka i šargarepa,

Nemajke deca da budu lepa.

Okolo pričaju „loša je mama“!

Zato što s decom ostaje sama?

Zato što decu najbolje čuva?

Što pere, riba, čisti i kuva?

Je l’ samo majka decu razume?

Nemajka s njima ništa ne ume?

Malo kod frizera, nokti, parfemi,

pa nema vremena da kuću spremi,

Mnogo su čudne moderne majke,

o njima kruže svakakve bajke.

Al’ onda staneš, pogledaš dete,

kulturno, pametno, od glave do pete.

D.Đ.



Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Do pre nekoliko meseci sam bila aktivan član više mamećih grupa na Fejsbuku; nešto najbolje što sam mogla da uradim za sebe je da ih napustim – što sam i uradila.

Ostala sam član samo par grupa, mada ni u njima više nisam aktivna, prosto ne stižem.

Žene umeju biti isfrustrirano zlo. Žene umeju biti neverovatno isfrustrirana stvorenja, koje svoje životno nezadovoljstvo leče svadjajući se sa drugim nepoznatim i isfrustrianim ženama po društvenim mrežama.

Vi sve znate najbolje, jer ste uz dete rodile i diplomu iz svega, kako kaže onaj jedan moj poster. 

Vi znate bolje od doktora, nutricionista, imunoga, epidemiologa, nastavnika, profesora… ma, vi znate bolje sve od svih, jer „mama zna šta je najbolje za njeno dete“. Jeste da veći deo vas ne zna ni osnovni pravopis, ali – znate sve ostalo.

Vi sve znate i jedva čekate da se posvadjate i kontrirate. Odakle vam toliko snage i vremena?

One koje se svadjaju – šire dezinformacije ili strah (praveći se da znaju sve, a zapravo se guše u sopstvenom neobrazovanju i needukovanosti), click bait-ove i slično (tekstove tipa „Ostavila je svoje dete samo na 30 sekundi, I NEĆETE VEROVATI šta mu se desilo! Tragedija!). Koliko očajan moraš biti da juriš preglede ovakvim tekstovima? Pretužno.

Odavno više nemam snage za takve ljude. Od kako sam batalila (skoro sve) Fb roditeljske grupe na Fejsbuku, život mi je mnogo lepši. U slobodno vreme pišem tekstove, pravim postere za Nemajku, gledam serije, čitam knjige, dopisujem se samo sa drugaricama. Naravno, ne sve u isto vreme (!), već kad šta stignem.

Više u raspravi ili diskusiji ne možeš ništa da napišeš, a da se ne javi neka osoba sa alternativnim činjenicama – to su „ništa mu ne fali“ mame, „samo nečural“ mame, „sve je teorija zavere“ mame. Gospode.. ne mogu da vas gledam, ni čitam. Oboleću.

Otrovane ste i otrovne ste. Počnite da čitate malo za svoju dušu, ali knjige, ne Fejsbuk statuse, Kurir i tvitove Jelene Karleuše i Seke Aleksić. 

Počnite da gledate neke fine serije i filmove, a ne Parove, Farmu, Premijeru. 

Izolujte se od lažnih tekstova, lažnih ljudi, šarlatana i skandal majstora. Ne verujte svemu što pročitate. I ne, nije se ceo svet urotio da istrebi Balkance, nismo toliko bitni.

Da li ste svesne koliko uništavate svoju inteligenciju prateći bilo šta od ovoga iznad? Znate li da sve te gluposti i frustraciju prenosite na svoju decu? 

Mislite o tome.

Ja samo znam da sam mnogo srećnija od kako sam se udaljila od svih vas.

Čast izuzecima, znaju one ko su.

p.s. Hvala Marini i Brendi na inspiraciji da ovo napišem, već neko vreme to želim, ali – ne stižem! Lepo je nemati previše slobodnog vremena! Dovidjenja!



Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

(fotografija preuzeta sa freepik.com)

 „Ne dam im svoje detete“ – Tamara Skrozza

SUROVO JE I NEČOVEČNO DA SE RODITELJ POTPUNO ISKLJUČI IZ PROCESA ODLUČIVANJA – KAO DA NIJE DOVOLJNO ŠTO JE UMRO PRE VREMENA I DOK MU JE DETE JOŠ MALOLETNO. APSURDNO JE ČAK DA GRAĐANIN I GRAĐANKA SRBIJE IMAJU PRAVO DA ZA ŽIVOTA ODREDE KO ĆE RASPOLAGATI NJIHOVOM IMOVINOM, DA NAPIŠU TESTAMENT, A DA ISTOVREMENO NEMAJU NIKAKVO PRAVO GLASA KADA JE U PITANJU SUDBINA NJIHOVE DECE

U trenutku kada mu roditelji poginu ili umru, dete u Srbiji bukvalno postaje državna imovina. Bez obzira na okruženje i broj prijatelja i kumova, maloletnik koji nema tetke, ujake ili stričeve prepušten je centrima za socijalni rad, koji odlučuju da li će ga dati u hraniteljsku porodicu ili u dom. Čak i bake i deke ne dolaze u obzir, bar ne automatski: u obzir se uzimaju njihove godine, koje su najčešće takve da nadležni procene kako oni nisu sposobni da brinu o detetu.

Upravo zbog ovoga, 14. avgusta odlučila sam da pokrenem incijativu „Naše dete – naša odluka“, usmerenu na promenu Porodičnog zakona koji propisuje šta se dešava s decom nakon nestanka roditelja.

ZAŠTO INCIJATIVA, A NE NOVINARSTVO?: Incijativa je pokrenuta samo dan nakon što je u „Blicu“ objavljena ispovest žene koja sama odgaja dete i strahuje od scenarija u kojem bi se njoj nešto dogodilo, a dete završilo u domu.

I sama već godinama živim u tom strahu.

Tim povodom, odmah sam napisala tekst za portal Mojizbor.info, misleći da je to zapravo sve što mogu da uradim. Ali, već nekoliko sati posle objavljivanja, tekst je jednostavno nestao iz fokusa javnosti. U reakcijama, nije bilo nijednog predloga za konkretnu akciju – nisu se javili ni političari, ni pravnici, niko ko bi mogao da utiče na promenu stvari. Jeste, kritikovala sam sistem. Jeste, vrlo sam se oštrim rečima osvrnula na rad centara za socijalni rad, pa i na državu, kojoj nije dosta što nam uništava živote, već hoće da nam uništi i decu. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno. Kao što ni inače nije dovoljno.

Za promenu su nužni konkretni predlozi i konkretne akcije. Što se, inače, ne odnosi samo na promenu Porodičnog zakona.

ZAŠTO JE OVO VAŽNO?: Zamislimo dete koje godinama ide u isti vrtić ili školu, ima nekoliko vannastavnih aktivnosti, svoje navike i rutinu. U jednom danu, u saobraćajnoj nesreći, gubi roditelje. Ili mu, u roku od nekoliko nedelja, pre vremena, potpuno iznenada, umire tata koji je o njemu sam brinuo. Ili se budi pored mrtve majke i odmah zove one za koje zna da bi trebalo da ih zove „ako mama neće da se probudi“.

Posle prvog šoka, još uvek duboko traumirano dete odlazi pred zaposlene u centru za socijalni rad, gde ga nepoznate čike i tete pitaju o tome kako živi, šta voli i čime se bavi. Posle toga, sa svojim koferima i igračkama, dete odlazi u kuću nepoznatih ljudi, gde mu mamu i tatu glume čika i teta koje prvi put u životu vidi. Nema prijatelja s kojima je raslo, nema igraonice na koju je naviknuto, ide u drugi vrtić, među nove drugare. Više ne ide u svoje pozorište, u svoj bioskop, u poslastičarnicu koju voli. Bez mame, tate i ikoga svog, upoznaje svoj novi dom, nove ulice, novi život.

Ili, posle nekoliko meseci neizvesnosti, seljakanja iz kuće u kuću, straha…, čike i tete odlučuju da je klinčetu mesto u domu. Više ne spava s mamom, već s nekoliko drugara. Više nema svoje igračke, igračke su svačije; nema svoju vaspitačicu, ne ide na „svoje plivanje“. Obilazi ga samo baka, onda kada je dozvoljeno, i ono posle tih susreta dugo plače. Mazi ga, ali retko, neka nepoznata teta. Kada se probudi usred noći, više nema nikoga da ga zagrli.

Koliko god patetično zvučalo, ovakvi scenariji su sasvim realni i mogući.

E, zato je ovo važno.

ŠTA JE ALTERNATIVA?: U aktuelnom Porodičnom zakonu, pa ni u prednacrtu Građanskog zakonika, koji se ovom problematikom bave, u delu koji se tiče starateljstva nad decom bez roditeljskog staranja – reč „roditelj“ se uopšte ne pominje. Zakonski, zajedno s telom mrtvog roditelja u raku ili krematorijum odlazi i njegova volja. Predloženom izmenom zakona, predviđa se da roditelji za života ostave i sudski overe preporuku ko bi o njihovoj deci trebalo da brine. U ovom scenariju, podrazumeva se da bi roditelj dobro razmislio, konsultovao i iskreno razgovarao s ljudima kojima želi da poveri decu.

Ni takvo rešenje, naravno, nije idealno. Klinci kojima roditelji poginu u istom danu, ili koji pronađu mrtvu majku, i u tom bi slučaju takođe onoliko plakali, bili bi isto onoliko sami, isto bi ih bolelo, jer u pitanju je događaj od kojeg se vrlo verovatno nikada neće u potpunosti oporaviti. Ali, ukoliko bi ostali kod ljudi koje poznaju od kada su došli na svet, koji su im dolazili na rođendane i viđali ih u najrazličitijim situacijama, sve bi to ipak išlo lakše. Nastavili bi da idu u svoju školu, da se druže s istim ljudima, da se bave svojim uobičajenim aktivnostima. Lakše bi im bilo da kumi ili „tetka Nati“ kažu da su se upiškili u krevet nego da to isto saopšte teti koju su juče prvi put u životu videli.

Centri za socijalni rad ne bi bili isključeni iz procesa odlučivanja. Naprotiv. Konačna odluka bi i dalje bila njihova – procenjivali bi porodice koje su roditelji predložili, kao i do sada u obzir uzimali smeštaj deteta u hraniteljsku porodicu ili u dom, ali bi se uvažavalo i mišljenje roditelja. Inicijativa, ovakva kakva je, podrazumeva samo i isključivo da se želja roditelja uzme u razmatranje. Pre svega zbog toga što roditelji najbolje poznaju svoje dete, što im je do budućnosti tog deteta sigurno stalo više nego nekome ko može biti i stručnjak svetskog glasa, ali kojem je razmišljanje o nečijoj budućnosti ipak samo posao.

PITANJA: Prvo, postavilo se pitanje šta će se desiti u situacijama kada su roditelji nepodobni ili nesposobni da donesu odluku koja je najbolja za njihovo dete. Na ovo može da se odgovori kontrapitanjem: zašto roditelju koji nije podoban ili sposoban država u startu nije oduzela roditeljsko pravo, zašto mu se omogućava da uništava dete? No, kontrapitanje na stranu ovaj put. Centri za socijalni rad bi i posle eventualnog usvajanja ove promene zakona donosili konačan sud. Ako su stručni, lako će proceniti da je roditeljska odluka iracionalna, ili da ljudi koje su roditelji predložili nisu podobni i adekvatni staratelji.

U hipotetičkim scenarijima, došlo se i do onoga u kojem bi jedan roditelj imao jedno mišljenje, a drugi drugo. Šta onda? Bez obzira da li je u braku ili ne, svako od nas je individua, i kao takvom, zakon bi svakom dozvoljavao da svoje mišljenje sudski overi i pohrani. A onda je na centrima za socijalni rad da razmotre oba predloga, stavove oba roditelja.

I centri za socijalni rad su bili tema, i to u kontekstu teza da su neopravdano na lošem glasu, da tamo rade stručni ljudi itd. Ova inicijativa nije se bavila stanjem u centrima za socijalni rad, već samo željom da neko, nekad, negde čuje šta su o budućnosti svoje dece rekli ljudi koji su tu decu stvorili, rodili i podizali. Nije sporno da u centrima rade stručni ljudi, niti da rade jako težak i odgovoran posao. S druge strane, a naročito posle ubistava u dvorištima centara i više nego spornih odluka o starateljstvu koje su dospele u javnost, postavlja se pitanje o stanju u tim institucijama i njihovoj sposobnosti da adekvatno obavljaju ono što im je dužnost. To je ipak druga tema.

Ovde je važno da bi usvajanje promene Porodičnog zakona kojom se bavi inicijativa „Naše dete – naša odluka“ olakšalo i pojeftinilo posao i centrima, i državi, i hraniteljima, i domovima. Oni se jednostavno ne bi bavili stvarima kojima danas moraju da se bave. Postavljeno je i pitanje kakva je situacija u drugim državama. U razvijenim državama – Velikoj Britaniji, SAD, Japanu, Kanadi, Novom Zelandu i raznim drugim – roditeljska odluka o starateljstvu je sasvim uobičajena. Vode se kampanje, roditelji se pozivaju da „odluče na vreme“, a čak i na internetu mogu da se pronađu formulari za situaciju „ako mi se nešto desi…“.

I ŠTA SAD?: Neformalno, podršku inicijativi pružili su političari sa svih strana političkog spektra, pa čak i institucije koje bi mogle da utiču na izmenu zakona. Formalno, inicijativu je podržalo više desetina nevladinih organizacija, pismo sa molbom za podršku poslato je Ženskoj parlamentarnoj mreži, a predlog izmene zakona biće ovih dana upućen na adrese svih poslanika i poslanica, kao i nadležnim skupštinskim odborima. Borba za izmenu zakona tek je počela, a nadam se da neće trajati onoliko koliko inače traje kada su u pitanju građanske inicijative i zakonske izmene. Jer, ova stvar nadilazi politiku i tiče se svakoga od nas: svi ili imamo svoju decu, ili u svom okruženju imamo decu do koje nam je stalo i koju ne želimo da vidimo u hraniteljskim porodicama ili domovima.

Što se mene tiče, inicijativu već sada smatram uspešnom, jer je zahvaljujući njoj mnogo ljudi obavešteno da nemaju nikakvo pravo da utiču na odluku o starateljima svoje dece. Obaveštavanje je ipak neophodno da bi se nešto promenilo.

Ne znam kako će sve ovo na kraju proći, ali sada sam sigurnija nego ikada ranije da im ja svoje dete ne dam. Makar išla do Strazbura i morala planine da pomerim.

A vi?

Autorka je pokretačica inicijative „Naše dete – naša odluka“

Tekst je preuzet sa portala www.vreme.com

Uvek negde od nekoga možete čuti komentar „Eto, ona trenutno ne radi, a dete joj ide u vrtić, svašta, Sodoma i Gomora, Gospodi pomiluj, krstim se i levom i desnom..“

Ne razumem – kakve veze slobodno ili ne tako slobodno vreme majke ima sa socijalizacijom deteta?

Svako dete bi trebalo da ima pravo da ide u vrtić. Pa taman mama po ceo dan lakirala nokte.

Svako dete ima pravo na socijalizaciju sa svojim vršnjacima. Pa taman mama svaki dan visila po kafićima i ispijala kafe.

Svako dete ima pravo da slinavi zajedno sa svojim drugarima iz jaslene/vrtićke grupe. Pa makar mama sedela kući i gledala sve moguće serije i emisije koje postoje na televiziji (nadajmo se samo da ne gleda Parove i Farme, jer bljuc).

I daje vam nije jasno!? Zamislite ovu situaciju: umesto da se družite sa nekim iz svoje generacije (par godina gore-dole), i da sa istim idete na piće, druženje.. vi po ceo dan blejačite sa nekom babom ili dedom. Kako je to bolje, i zdravije? Ko tu ne bi umro od dosade? Kome tu koeficijent inteligencije ne bi drastično opao?

Svako dete bi trebalo da ima pravo da ide u vrtić, i da raste i razvija se uz svoje vršnjake, bez obzira na to da li je mama domaćica ili zaposlena.

E sad… To što država hoće da se razmnožavamo kao zečevi, ali ipak neće da gradi vrtiće i napravi mesta za svu dečicu (jer misle da svi imamo baba servis na raspolaganju), to je već druga stvar i tema za neki drugi tekst.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Nekad smo, rekla bih, veoma nezahvalni, a da toga nismo ni svesni. Uzimamo zdravo za gotovo pomoć koja nam je pružena, a nekad je čak doživljavamo i kao nametnutu, zlonamernu, iako ona zapravo to nije.

(fotka preuzeta od http://www.freepik.com/pressfoto)

Znam mnogo primera, i naslušala sam se priča gde se žene žale na svekrve ili svoje majke jer im ne čuvaju decu po njihovim kriterijumima; daju im slatkiše, kupuju im previše igračaka, razmazuju ih…

Drage moje, pitala bih vas koliko je sati kada ne biste imale tzv „baba servis“.

Imam puno drugarica koje „baba servis“ nemaju. Ja sam tu negde na pola puta. Nemam ga baš mnogo raspolaganju, ali moja majka (koja je zaposlena) uskoči nekad posle posla kada moram nešto da završim, ili kada radim duže, pa ne mogu da stignem na vreme do vrtića. Vikendom nije tu, tako da na nju mogu da računam od ponedeljka do četvrtka. I to mi znači do neba. Do neba. Naravno, trudim se da je što manje „eksploatišem“ jer i ona ima dušu, kuću, obaveze. Obaveza preko glave, ali se meni nađe. Mama je zakon. Hvala ti mama!

A, šta je sa tim mojim drugaricama i svim ostalim ženama koje su potpuno prepuštene same sebi, one i muževi im? Mislite li da ih iko pita ko im čuva decu kada se razbole? Mislite li da im kroz glavu ne prolazi koliko će im biti odbijeno od plate, ili, da li će popiti otkaz?

Mislite li da ih ne boli glava svaki put kad im se dete zakašlje, jer ne znaju šta ih čeka, niti kako da se organizuju za buduće dane?

Mojoj komšinici je šef rekao: „Tvoje dete – tvoj problem“, što u prevodu znači da mu ne pada na pamet da njegov posao trpi zbog njenog deteta. I tako i jeste u 90% preduzeća. Žene su nužno zlo jer sa sobom vuku teret porodice.

Gore od nemanja „baba servisa“ je imati taj isti servis, ali je on non-stop zatvoren. Ima i toga. To je mnogo gore od toga da zapravo nemate nikoga da vam čuva decu. Zamislite da imate majku ili svekrvu koja neće da čuva dete. To mnogo više boli.

Ona vam uglavnom neće direktno reći to u lice (uglavnom), ali će vam to pokazati izgovorima, delima, u različitim situacijama. Shvatićete vrlo brzo koliko je sati. I to mnogo boli.

Stoga, ne budite nezahvalne kada vam vaše majke ili svekrve čuvaju decu, ali ne baš onako kako ste vi zamišljale. Život nije idealan, pa samim tim ne može biti ni „baba servis“.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Doktorka Amanda Hes je ginekolog u Frankfortu (Kentaki, SAD), i njen posao je da pomaže bebama da dodju na ovaj svet.
Prošle nedelje je otišla u porodilište, ali ne kao ginekolog, već kao porodilja.

Dok je bila u sobi za pripremu, čula je drugu trudnicu, koja je vrištala. Porodilja Lija Halidej Džonson je bila potpuno otvorena i spremna da izgura bebu. Njen doktor nije bio u blizni, a beba je već bila krenula.

Ona kaže da je preko svoje bolničke haljine navukla još jednu haljinu preko ledja i obula neke čizme, kako bi otišla u sobu te porodilje i shvatila da je zapravo poznaje.

Doktorka je prepoznala svoju pacijentkinju koja je kod nje išla na redovne preglede. Možemo samo da zamislimo koliko je porodilji laknulo, i koliko joj je bilo lakše i lepše kada je ugledala poznato lice!

Ova supermama se obukla, i obavila svoj posao, iako nije bila na dužnosti.

Pomogla je ženi da se porodi, a zatim je otišla u svoju sobu, i porodila se svega par sati kasnije.

Čestitamo obema mamama, a pogotovo mami doktorki, koja je i pre rodja je svog deteta, počela sa mamećim multitaskingom.
izvor: www.scarymommy.com

Poznate ličnosti su sebe toliko krenule da veličaju kao majke, da mi se bljucka. Od kako su one rešile da je vreme za rađanje – tek tad je majčinstvo postalo priznato kao takvo. 

(Skloni tu decu sa Sunca aman ženo, znaš li to koliko je zračenje ovih dana?!)

Pre nego što su poznate ličnosti krenule da rađaju decu, imati porodicu je bilo tako „aut“, mislim, bezveeeze, i majčinstvo je bilo baš onako jedno veliko „BLE“… dok na scenu nije stupila osoba koja je lupila pečat na ulogu roditeljstva, i ipak rekla da je kul biti mama – Bijonse(j)!

Bijonse nam je prvo najavila svoju blizanačku trudnoću grozotom od „foto sešna“; ironično – svi su oduševljeni! Zašto? Fotke su kič i šund, i sve izgleda tako jeftino i u stilu osamdesetih, i to ne na dobar, „vintidž“ način.

A onda – tadaaaa! Najavljuje rođenje blizanaca užasom od fotke (slika iznad), takvim ludačkim šarenilom, gde je u centru isključivo ONA, a bebe jedva možemo videti na fotografiji. Ego do neba. Nebeski ego. (N)ego. Fotografija apsolutno aludira na njeno takozvano božanstvo, i savršenstvo; svaka fotografija aludira na to kako je ona kakva svetica, Majka Tereza.

Žena je sebe samoproglasila za sveticu, ženu, majku, kraljicu, i njena armija fanova na svakoga, ko na to prevrne očima, skače kao da im je neko pobio familiju.

(Hulahopke sas suvi cvetići unutra!?)

Nemojte me shvatiti pogrešno (zapravo, svaki Bijonse fan će me sigurno shvatiti pogrešno, i ostaviti mi neki uvredljiv komentar ispod teksta), ali žena je toliko digla nos i počela da se precenjuje u svim mogućim sferama svog života, da sada to radi i kao majka.

Svaka njoj čast, drago mi je zbog nje i malih blizanaca, i zaista čestitam – ali ipak bljuc. Definitivno bljuc na svo ovo uzdizanje „boginje“ Bijonse, jer žena nije boginja. Ona je samo obična smrtnica sa mnogo para. Ok – i talentovana je, stvarno ima prelep i moćan glas. Ali, i dalje je ipak SAMO smrtnica.

Molim je da prestane da iskače iz frižidera sa ovim kičerajem od fotki (danima ne mogu da otvorim Fb ili neke vesti a da ne viri mjeno cvećance iz nekog ugla), i molim je da prestane da se ponaša kao da je ona jedina osoba na planeti koja je iz svoje vajdžedže izgurala mala živa bića; hvala joj unapred.

Može se rođenje deteta/dece najaviti i objaviti na mnogo lepši, privlačniji, ukusniji i skromniji način. Nema ničeg lepšeg od radjanja deteta, a ona je to opet nekako uspela da okrene na svoju vodenicu, da ona bude glavna, jer bitna je samo ona, ona, ona. Njena deca su samo ukras (iliti aksesoar), koji virucka na fotografiji koja veliča njeno sveštenstvo i savršenstvo.

Još će na kraju ispasti da je bezgrešno začela.

p.s. Da li je iko primetio koliko su joj deca bela?

p.p.s. Samo vas čekam sa paljbom na temu „joj kako si samo ljubomorna jer nemaš toliko para kao ona i ovakve papagajske fotke“. Da, veoma sam ljubomorna što nemam muža koji me vara na sve strane, pa onda oboje pevamo pesme o tome.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Ne, draga, zapravo – udala sam se za pravog muškarca!

(photo credit: freepik.com)
Vidiš, draga, to što ti mog muškarca smatraš papučarem, mnogo govori o tebi i o profilu muškaraca koji te privlače.

Verovatno si takvo ponašanje gledala u kući u kojoj si odrasla, pa si naučena da je normalno da muškarac bude samo ukras u svome domu. Ali nije draga, veruj da to nije normalno.

Ja stvarno nisam kriva što je u tvoj mozak usađeno to da je pravi muškarac onaj koji će da te oplodi, da radi, da gleda televiziju, i da je to sav njegov doprinos njegovoj porodici. Ili, da lupi šakom o sto kad nešto nije po njegovom. Kamo sreće da je samo o sto… Malo mi te je i žao, draga.

Vidiš, ti kažeš da je moj muž papučar, jer učestvuje u kući, učestvuje u svojoj porodici, i provodi vreme sa istom. Tebi je moj muž papučar, jer nije poslužio samo kao priplodni bik, pa je otišao negde dalje da se naliva pivom.

Ja decu radjam ne sebi – nego NAMA. Porodicu nisam stvorila ja, porodicu smo stvorili NAS DVOJE.

Nismo se slučajno tu našli pa da ne znamo šta nas je snašlo; tu smo vrlo, vrlo namerno.

Nisam ja njega uhvatila na trudnoću kao u nekoj meksičkoj sapunici, pa da me je oženio na silu, te sad treba da se šutiram u guz’cu od sreće (da prostiš) ako me povremeno pogleda ili ne izuje cipele na sred kuće.

Sve obaveze delimo, i on meni „ne pomaže“; on je punopravni član porodice!  Dakle – u svemu i treba da učestvuje, počevši od dece, pa sve do obaveza oko kuće.

Da, moj „papučar“ zna da koristi i usisivač, zamisli ti to! Tvoj „muškarac“ još ni pertle ne ume da veže kako treba, jer je od svoje mamice otišao, a da još ni pelene nije skinuo, izgleda.

Kada kažeš kako je meni „blago“ što imam papučara, ne znam da li se podsmevaš, ili ne (a verovatno se podsmevaš) a veruj, draga, da treba da bude obrnuto: Ti si ta koja je rob svoje kuće, dece, muža. Meni to, zapravo, nije za podsmeh, ni malo; štaviše, meni je to žalosno.

Sutra ćeš, draga, vaspitavati muško dete da bude sirovina i muškarčina kao taj tvoj „muškarac“, a nisi ni svesna da ga učiš da i on, kao i tatica, bude samo razmažena, nesposobna, samoživa, matora drtina, koja je „oženjena, ali kao momak živi“.

To tvoje nije muškarac, već nedozreli dečačić.

Sutra ćeš svoje muško dete naučiti da od svoje žene napravi roba. Ili, ako gajiš žensko, gajiš buduću robinju, i nekoga ko će možda i na lupanje šamara ćutati. Da li zaista želiš da ti deca izrastu u takve ljude?

Ako misliš da tako stvari treba da funkcionišu, onda ti predlažem da izmisliš vremeplov i vratiš se nekih 140 godina unazad. Srećno u pravljenju tog izuma, draga.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.