Uncategorized

Otvaranje porodiljskog bolovanja po novom zakonu

Sve trudnice koje nakon 01.07.2018. godine otvaraju porodiljsko bolovanje, spadaju u grupu koja isto otvara po novom zakonu, zakonu gde država preuzima sve isplate na sebe, što je do sad radio poslodavac. Šta je potrebno od dokumenata?

Slika preuzeta sa https://thenextweb.com

Ono što je potrebno pripremiti od dokumentacije je sledeće:

    Doznake doktora o otvorenom porodiljskom bolovanju,
    Ukoliko ste bili na trudničkom bolovanju, kopija PRVE doznake o istom (pošto je original verovatno odavno u RFZO-u, možete zamoliti svog ginekologa da vam izda duplikat ili da fotokopirate doznaku čim je dobijete),
    Rešenje poslodavca za porodiljsko bolovanje za godinu dana (postoji i opcija od tri meseca, ali je bolje da tražite da vam piše za celu godinu),
    Obrazac koji je potrebno popuniti a možete ga preuzeti sa linka ovde.
    Izvod iz lične karte, odnosno očitana lična karta,
    Kopija kartice na kojoj se nalazi broj tekućeg računa (nije potrebno otvarati namenski račun, sredstva se uplaćuju na isti račun na koji ste primali platu).

Ovo je potrebna dokumentacija za teritoriju Beograda; da li se razlikuje od regiona do regiona – nisam sigurna, ali ovo je ono što je moj suprug jutros predao u moje ime, i, ne biste verovali – bez situacije FT1P iliti Fali Ti Jedan Papir!

Dokumenta se (za Beograd) nose u Gradsku upravu grada Beograda, u Sekretarijat za socijalnu zaštitu, koji se nalazi na adresi 27.marta 43-45, a služba koja je zadužena za porodiljsko bolovanje je u sobi broj 35 (desno u prizemlju, kada dodjete, samo pokucate).

Sama dokumentacija nije zahtevna niti je previše komplikovano nabaviti je, i sjajno je što suprug (ili čak i prijateljica, zapravo bilo ko, kako mi je jedna čitateljka javila) može otići i predati to umesto nas jer, sigurna sam da se razumemo – kojoj trudnici je u devetom mesecu do jurcanja po šalterima?

Ono što je potencijalni problem je što kažu da se na prvu isplatu čeka minimum (sa akcentom na MINIMUM) tri meseca, dok se „obradi svaki zaseban slučaj“ (pošto smo mi trudnice, izgleda, neki tamo slučajevi. Ako je to tačno, reći ću samo da je ova populaciona politika fenomenalna; oduzimanje porodici s novorodjenčetom (ili možda i više novorođenčadi) jedno primanje na minimum tri meseca je izvan svake ludosti. Oduzimaju nam sredstva za pelene, nekome i za mleko, i ko zna koje još potrepštine (ako ništa, eto još jedne motivacije da se izborite s dojenjem jer 7-8.000 dinara mesečno za adaptirano mleko je nevidjeni udarac na svaki džep, pogotovo ako plata ne bude stizala na vreme).

Uglavnom, srećno nam bilo. Ovim novim zakonom su hteli da nam olakšaju i da spreče potencijalne zloupotrebe poslodavaca, a mogu slobodno da kažem da su nas, onako narodski rečeno, „ukanalili“.

Ostaje da se nadamo da će se vremenom ceo taj proces ubrzati, i da će neke naredne porodilje svoje pošteno zaslužene plate dobijati na vreme.

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Advertisements
Trudnoća i porođaj

Znate li šta je to “gneždjenje”?

„Gneždjenje“ preka potreba za čišćenjem, sredjivanjem i organizovanjem tokom trudnoće. Gneždjenje u trudnoći je želja da apsolutno sve sredite i očistite kako bi bilo spremno za dolazak bebe.

Ovaj instinkt je najjači u kasnijim nedeljama trudnoće, kako se porodjaj bliži. U nekim zemljama postoji čak i ubedjenje (više je sujeverje) da kada dobijete ovaj “nagon” to znači da je porodjaj tu odmah iza ćoška.

Da li ste i vi imale potrebu za ludačkim sredjivanjem svog doma?

U prvoj trudnoći sam, čini mi se, bila mnogo “normalnija” u ovom periodu, a sad sam ovih dana prevrnula sve, presložila i šta je potrebno i šta nije, okrečili smo dnevnu sobu, pobacala sam gomilu nekih stvari koje mi zaista nisu potrebne, složila i oprala sve bebeće stvari veličina 56-62, a do kraja vikenda će mi i torba za porodilište biti potpuno spakovana.

I moj dragi je primetio da sam totalno ludnula, ali ćuti i trpi. I sluša 😁

Pišite mi svoja iskustva i da li ste se gnezdile!

Evo sta ja mislim o tome&interpunkcija; Hejtujem

O čemu razmišljate dok dete vozite nevezano ili bez sedišta?

Sada kada su pojačane kazne za vožnju deteta van auto sedišta, komentari ljudi nisu fokusirani na sam problem i neodgovornost roditelja, već na to koliko će morati da plate ako ih policija zaustavi, a dete nije vezano. Imam jedno pitanje za sve vas: koliko vrede životi vaše dece?

Fotka preuzeta sa toyotamotors.ph

Mogu i da vam odgovorim – životi vaše dece vam ne znače previše, čim ne razmišljate o tome da li su tokom vožnje maksimalno sigurna i osigurana, već KOLIKO PARA ćete morati da date za kaznu ako vas uhvate. Sigurnost je na drugom mestu, sve je u novcu, novac je život, pare, pare, pare… ljude kvare. Izmedju ostalog, mora da ste tu decu i pravili zbog tih novaca koje vam Veliki Vodja The Princ Srbije obećava.

Ne razmišljate o tome da li su tokom vožnje maksimalno sigurni i osigurani, već KOLIKO PARA ćete morati da date za kaznu ako vas uhvate.

Interesuje me da li u mozgovima osim svadja iz Zadruge i Parova imate mrvu svesti o bezbednosti u saobraćaju? Da li ste svesni toga šta bi se desilo vašoj deci da vam neka budala izleti iz suprotnog pravca, iz bočne ulice, ili vas jednostavno zvekne otpozadi? Vašem detetu bi se prosuo mozak, ili bi moglo postati invalid. Vi možete biti najoprezniji vozač na svetu – ali to sve pada u vodu, jer niste jedini učesnici u saobraćaju. Mislite da će vaše čarobne majčinske ruke zaštititi dete? Živite u svetu fantazija. Vreme je da odrastete.

Ukoliko imate sedište, a dete u isto samo ubacite, bez vezivanja, nikakvu mu sigurnost niste obezbedili; mogli ste ga i izolir trakom zalepiti na krov automobila, razlike nema. Uključite mozak, ne košta ama baš ništa.

Ili, „vežete ga“, ali samo preko struka, a ruke provuče napred jer „smeta detetu“; ako vas neko raspali po strani zadržaće ga čarobni majčinski instinkt? Da, sigurna sam u to. Majčinski ćete samo ispratiti svoje dete u bolnicu, ili na groblje.

Posebna je katastrofa kada vozite dete u sedištu novorodjenčeta koje je odavno preraslo; jer, bitnije je da novac date na cigarete ili glasanje za Kiju nego da kupite adevkvatnu bezbeznost za svoje nedužno dete/decu.

Ako i vezujete dete, vozač ste i stižete da se snimate (za Insta stori ili Fejsbuk jelte) dok vam je vozilo u pokretu, mogu reći da niste mnogo bolji od ovih što ne vezuju decu. Automobil se vozi sa četvoro otvorenih očiju, a ne jednim okom na putu, a drugim na Fejsbuku ili Instagramu. Ali, opet, očigledno vam životi rodjene dece nisu previše bitni. Bitan je hešteg.

O onima koji em ne vezuju, em snimaju za društvene mreže tek neću da komentarišem; vi ste za zatvor i momentalno oduzimanje dece. Promovišete neodgovornost i o sebi šaljete sliku jedne bahate i needukovane osobe.

Molim vas, samo, bez one „i mi smo se vozili nevezani i šta nam fali!“ Pa, ja mogu da vam kažem da vama ništa ne fali, ali onima koji nisu sa nama, fali mnogo toga. Fali im život, i oni fale svojim bližnjima. Samo toliko.

Ništa nam nije falilo, da, spasili smo živu glavu, ali zbog par faktora:

– puke sreće,

– pre 30 godina na ulicama nije bilo ovoliko automobila,

– još puke sreće.

Ponavljam, nije falilo ništa onima koji su imali sreće da ne učestvuju u saobraćajnoj nesreći.

Ukoliko volite svoje dete i želite da odraste, vežite ga. Kupite adekvatno sedište. Ne mora biti najskuplje, najprestižnije, uopšte ne mora. Na našem tržištu postoji veliki broj sasvim odličnih auto sedišta, po apsolutno pristupačnim cenama.

Ukoliko ga ne volite, dajte ga na usvajanje umesto što ga životno ugrožavate. Postoji mnogo divnih i odgovornih ljudi koji bi da imaju dece, a ne mogu. Oni će posao odgovornih roditelja obavljati umesto vas, sa zadovoljstvom.

Deca nisu ništa kriva, niti su zaslužila vaše rizično ponašanje i nekorišćenje mozga.

Nisu deca dužna da ginu zbog vaše neodgovornosti i najglupljeg životnog stava zvanog „Neće se to meni/nama desiti.“

Inače, valjalo bi da, pored dece, vezujete i sebe, jer pojas glavu čuva i nama velikima, a deci su roditelji potrebni što duže.

Do sledećeg pisanja…

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Trudnoća i porođaj

Trudnoća i glupost zvana – sujeverje

Kao da nekad i trudnoća sama po sebi nije naporna (iako je to jedno drugo, divno stanje, ne doživljavamo je sve isto, i nekim ženama jednostavno teže pada – o rizičnim trudnoćama da ne pričamo!), vrlo često umemo biti okruženi napornim ljudima koji kao da žele da nam otežaju ili upropaste celo iskustvo svojim bezgraničnim glupostima koje oni smatraju savetima.

Fotkala: Sonja MIlojevic Photography

Skoro sam vas na Instagramu pitala koja je najveća glupost koju ste čule od drugih (iako su oni mislili da vam, mučeni, daju savet!) dok ste bile u drugom stanju, i evo nekih od vaših odgovora (spremite se, ima ih, mašala, toliko da bih mogla knjigu da napišem!):

  • Okači nož na uzglavlje kreveca, kako bi dete bilo oštroumno.
    (Koliko je ovo morbidno i bolesno?!)
  • Ne dodiruj se stomacima sa drugom trudnicom, može pol deteta da se promeni.
    (HAHAHAHHHAHAH)
  • Ne šutiraj mačku, dete će ti biti dlakavo.
    (Zašto bi, kog đavola, iko šutirao mačku, ikada?!)
  • Ne mazi kuče nogom, jer to se NE SME.
    (Ne znamo zašto, ali eto, NE SME)
  • Ništa ne kupuj unapred, sve tek kad se beba rodi.
    (Ovo je možda imalo logike pre 124 godine kad nije bilo lekara i medicine)
  • Pij maslinovo ulje da beba lakše izađe.
    (Jer, opšte je poznato da ako podmažeš guzicu, da će beba na istu lakše izaći)
  • Kad kreneš na porođaj, mama i svekrva moraju u kući da iseku sve čvorove da bi porođaj bio lakši.
    (Odvežeš čvor, odvežeš i vaginu.)
  • Nemoj praviti senf u trudnoći da dete ne bi imalo žutu kosu.
    (Šta fali, pa svetlokosa deca su na ceni!)
  • Trudnica ne sme da jede meso koje je ujeo vuk.
    (Winter is coming.)
  • Obavezno crven konac oko ruke, i mami i bebi.
    (Jer crven konac glavu čuva, ima čudotvorne moći, i spašava od urokljivih pogleda komšinica babuskara… pogledaju te i umreš)
  • Nakon porođaja nema pranja kose 40 dana.
    (Jer tako je divno biti u masnim fronclama, kažu i da je delotvorno na mozak kad krene da smrdi)
  • Ne valja ni da skraćuješ kosu, skraćuješ bebi život.
    (Tako to ide.)
  • Ne valja da farbaš kosu.
    (Jer se tako farba i beba?)
  • Ne pij vodu direktno iz flaše, dete će često štucati.
    (I verovatno biti i alkoholičar)
  • Ne preskači konopac da se detetu ne bi obmotao pupčanik oko vrata.
    (Cup-cup!)
  • Spavaj sad, posle nećeš.
    (Ovo više zvuči kao pokušaj bacanja kletve, nego sujeverje.)
  • Nemoj jesti ribu, dete će imati pegice.
    (A pegice su baš medene.)
  • Nemoj jesti ribu, dete će ti biti mutavo.
    (Onda da ne jedem ni piletinu da ne kokodače, ili svinjetinu da ne grokće.)
  • Ne napreži se u toaletu, dete će ti ispasti u WC šolju.
    (Odoh na TLC da odgledam jednu epizodu „Nisam znala da sam trudna.“)
  • Nemoj da kidaš grančice drveća ili cvetove.
    (Jeeeeer…?)
  • Čim jedeš krastavac, nosiš dečaka.
    (Jer krastavac liči na penis, penis imaju samo dečaci, kapiram skroz)
  • Nemoj da nosiš crne majice, bebi je mračno u stomaku.
    (Pošto inače samo razmakne zavese i ima dosta prirodne svetlosti. Unutra.)
  • Ne prekrštaj noge dok sediš, tako braniš bebi da raste, ostaće sitna.
    (Kakva crna genetika ima veze s visinom, bitno je kako si držala noge 9 meseci.)
  • Ne valja da sediš u turskom sedu.
    (Ovo je meni uputila jedna visokoobrazovana poznanica, i ne znam šta bih rekla na to, evo ne znam.)
  • Na jednu stranu staviš nož, na drugu makaze; ako sedneš kod noža biće muško, a ako sedneš kod makaza, biće žensko.
    (Jer, svi dečaci su mesari, a sve devojčice švalje.)
  • Ne pipaj se kad se uplašiš.
    (Ko se još pipka kad se uplaši? To neki fetiš za koji ne znam?)
  • Ako ukradeš neku voćku ili hranu, i posle se pipneš (opet pipkanje!) dete će ti na tom mestu imati beleg u tom obliku.
    (Idem sad da ukradem jabuku i da se uhvatim za desni guz.)
  • Nemoj jesti crveno voće i povrće, dete će ti biti alergično na sve to.
    (Jer, tako alergije funkcionišu… NOT)
  • Pokloni svog psa pre nego što se porodiš inače će ti dete biti dlakavo.
    (A ako ga prodaš?)
  • Ne govori nikome da si trudna, dok ne bude bilo očigledno.
    (…)
  • Ne smeš da kriješ da si trudna, dete ti neće pričati.
    (Čekaj sad, pa je l’ smemo ili ne smemo da govorimo ljudima?!)
  • Zabodi oštre predmete iznad vrata i prozora, zbog demona.
    (Neko je previše gledao horor filmove.)
  • Ne izlazi na Sunce, beba će se skuvati u plodovoj vodi.
    (Ok, moram da priznam da mi je ovo omiljeno do sad.)
  • Ne smeš da prostireš veš, da se bebi ne bi obmotala pupčana vrpca oko vrata.
    (Da, okej.)
  • Nosi naopako donji veš kad ideš negde, protiv uroka.
    (Naopake gaće glavu čuvaju, to je opšte poznato.)
  • Ako jedeš zečetinu, dete će ti spavati otvorenih očiju.
    (A ja mislila biće brz kao zec.)
  • Ne izlazi iz kuće 40 dana nakon porođaja.
    (Sve je 40 dana, i porođaj, i sahrana…)
  • Ne smeš da ideš na sahranu, ne valja.
    (Jer možeš da se sapleteš i upadneš u raku?)
  • Uvek u torbi nosi beli luk.
    (Jer nikad ne znaš da li ćete negde zaskočiti vampir? Uh, Dejmone, dodži, dodži ♥)
  • Pusti muža „da diše“, ako hoćeš muško dete.
    (Ne znam ni šta ovo uopšte znači.)
  • Nemoj da viriš da ti dete ne bude zrikavo.
    (LOL)
  • Ne smeš biti u istoj prostoriji sa ženom koja ima mestruaciju.
    (Znači, nema viđanja svih žena na planeti sledećih 9 meseci.)
  • Ne daj ljudima da ti pipaju stomak, mogu da naškode detetu.
    (Pre ću ja da naškodim njima što me pipkaju bez pitanja.)
  • Nemoj dojiti starije dete, beba u stomaku će ti zakržljati.
    (Jer, bebinim venama teče majčino mleko, a ne krv?)

I tako. To bi bilo to, a ima ih još mnogo. Prosto da čovek ne zna da li da bude fasciniran kreativnošću balkanskog naroda, ili glupošću – nisam baš sigurna šta je od ta dva.

Ljudi su nekada verovali u sve ovo (mada izgleda da i dalje veruju!) ali u ovakve stvari je bilo normalno i u redu verovati nekada davno – kada je prosečan nivo obrazovanja bio četvrtina prvog razreda osnovne škole. Ljudi su se svega plašili, nije bilo medicine, nauke.. prosečan životni vek je bio kraći, nije bilo doktora, bilo je i pitanje da li ćete preživeti porodjaj (svaka trudnoća je sama po sebi bila rizik), pa je sve neobjašnjivo ili ono loše što bi se desilo bilo lakše objasniti nečim „svevišnjim“.

U 21. veku ne razumem (niti mogu da opravdam) kad je neko sujeveran. Rekla bih da je nešto drugo umesto sujeverja, ali ne bih da budem bezobrazna.

Do sledećeg pisanja..

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Hajde da pričamo o… deci i životinjama.

Veoma je bitno da decu od najmanjih nogu učimo da poštuju i druga živa bića; da ih maze, vole, paze.

Naježim se kada na ulici vidim dete koje drami i vrišti kada vidi jednog malenog, bezopasnog maltezera (o većim psima da ne pričamo); taj strah mu je usadio roditelj, niko drugi. Deca se ne radjaju sa strahom od bilo čega – svi znamo koliko su neustrašivi, čak i previše za svoje dobro.

Životinje ne morate obožavati, uopšte ne morate imati ljubimca, ali je za dete izuzetno bitno da od prvog dana razvija empatiju prema svim živim bićima. Od toga sve, ali apsolutno sve počinje.

Moj sin u životu nije šutnuo ni mačku, a ni psa, čak i kada je bio najmanji i najnesvesniji svojih postupaka. A zašto? Zato što od prvog dana gleda mene (nesudjenu mačkarku) kako jaučem od sreće kada vidim mačku ili psa (iako za 5% više volim mačke, priznajem!) i zato što od početka sluša “A vidi je kakva je, draga, mazi je, dobra maca/kuca.” A ne: “Jao skloni se, uješće te/ogrebaće te!” Ovo je pogrešan pristup, loš pristup. Deca koja slušaju ovakve rečenice ili doživljavaju da ih vučete i cimate u blizini neke životinje, sutra ili razviju nenormalan strah, ili zlostavljaju životinje po parkićima.

I jedno je da ih učite oprezu (i naravno da je potrebno da ih učimo da budu oprezni!), a drugo da u njih usadite strah i mržnju prema našim krznenim drugarima. Zato je, kao i za sve kod njih, najbitnija priča, priča, priča… i dobar lični primer. Uče iz vaših reči, ali mnogo više iz vaših dela i postupaka.

Kakvo bude prema životinjama – takvo će biti i prema ljudima i svojoj životnoj sredini. Mislite o tome.

Fotografija je delo predivne Sonje Milojević.

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Hejtujem&interpunkcija; Ispovesti

Trudnice su u Srbiji škart i dežurna smetala

Nije lako biti trudnica; mislim, divno je, nema ničeg lepšeg (osim kada vas spopadnu nenormalne mučnine ili leti otičete kao slon, ali –  da ne sitničarimo sad), ali teško je biti trudnica u Srbiji. Zaista teško. Psihički prvenstveno.

Želim da prenesem svoje iskustvo iz svakodnevnog života o tome kako se određeni ljudi ponašaju prema nama, užasnoj vrsti zvanoj trudnice. Najgore smo, stvarno. Tu smo da smetamo, i ništa više. Večito glumimo neko ludilo; kao, na primer, izadjemo iz kuće i pokušavamo da vodimo neki normalan život (u skladu sa mogućnostima, jelte).

Autor fotografije: https://www.freepik.com/freepic-diller

Pročitajte više „Trudnice su u Srbiji škart i dežurna smetala“

Uncategorized

Hajde da se(be) volimo!

Nikada nisam bila mršavica, i, od kako pamtim, trpim diskriminaciju zbog svog izgleda, počevši od osnovne škole i nekih drugarica koje su uvek bile niske, sitne, mršave, u odnosu na koje sam ja (kao jedno sasvim prosečno dete) očigledno „pogrešno“ izgledala.

Kasnije sam tu diskriminaciju trpela trenirajući ples, i doživljavajući ucene da, ako ne smršam, neću biti u prvoj postavi, ili na nekom nastupu; a sve zbog mojih prirodno širokih kukova i ramena, koje sam kao nedozreli pubertetlija prezirala, baš zbog svega što sam trpela. Jer, kada sam ja bila tinejdžer, nije bilo popularno imati Kim Kardašijan/Dženifer Lopez/Niki Minaž/Igi Azelia zadnjicu, već su za najzgodnije devojke smatrali one koje imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka: bez kukova, što uža ramena, guza, naravno, što manja. To je bio ideal dvehiljaditih, i sve što je od toga odstupalo smatralo se pogrešnim; kao da možete birati kako ćete biti građeni i kakva će vam biti konstitucija.

Kada sam ja bila tinejdžer, nije bilo popularno imati Kim Kardašijan/Dženifer Lopez/Niki Minaž/Igi Azelia zadnjicu, već su za najzgodnije devojke smatrali one koje imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka: bez kukova, što uža ramena, guza, naravno, što manja.

Mrzela sam svoje telo, i način na koje me „eliminiše“ iz nekih situacija. Samopouzdanje mi je ceo život katastrofalno. Mrzela sam svoje telo do te mere, da sam se sa svega 16 godinica na treninzima onesvešćivala od kojekakvih dijeta. I, nikada nisam uspela da budem mršavica bez kukova, jer iste ne mogu da sklešem. Uvek se setim jednog nastupa na jednoj popularnoj televiziji koji sam tad izgubila jer sam „predebela“: kada su odigrale koreografiju, voditelj je išao od devojke do devojke i pitao ih koliko imaju kilograma (?!); pomislila sam kako je zapravo dobro što nisam tamo, jer, pobogu, kako bih ja izgovorila naglas svoju kilažu? Izopačenost po pitanju fizičkog izgleda, je čini mi se, u to vreme bila na vrhuncu, do te mere da je jedan punoletni voditelj, odrastao čovek, najopuštenije pitao maloletne devojke koliko su teške, ne shvatajući kakvu štetu čini svim devojčicama s druge strane ekrana. U današnje vreme bi verovatno bio linčovan u svim medijima.

Doživela sam da mi i dečko, sa kojim sam za vreme studija bila u vezi, jednom prilikom, mrtav hladan predloži da bih „vrhunski izgledala samo ako bih skinula nekoliko kilograma“. Da je on bio Adonis, pa da čovek razume takav bezobzirni predlog. Tada sam prvi put posumnjala u našu vezu i pitala se voli li on mene zaista zbog mene same. I taj „predlog“ je boleo, i ostavio traga.

Muškarci vrlo često umeju da budu surovi, a da pritom ne umeju da zastanu i pogledaju prvo sebe, a neretko su (pre)daleko od svega onoga što od žena zauzvrat traže. Pivski stomaci, mišići na bilo kom delu tela su poslednji put postojali u osnovnoj školi, ali zato vrlo lepo mogu da primete ako je neka žena „debela“.

S godinama je došla i malo drugačija svest, odrasla sam, sazrela (i to nekad da se desi!) i shvatila koliko je sasvim okej i lepo ovo moje telo, oblika peščanog sata. I to sebi pokušavam što češće da objasnim! Lepo je, zdravo je, srećno je. Ima divnu porodicu, stvara divnu porodicu, ima ljubav oko sebe. Ima muža koji ga obožava sa svim njegovim vrlinama i manama. I sve drugo me zaista ne interesuje.

No, sada, ovako trudna, sam izgleda opet predebela, stomak mi je preveliki, izgledam kao da ću se poroditi za mesec dana, a ne za tri. A ja, kad pogledam u ogledalo, vidim jednu srećnu ženu, ženu koja u sebi stvara život, brata svome sinu, još jednu malu ljubav, i tih 6-7 kilograma koje nabacih preko noći (6.sam mesec), jer do petog nisam ni gram dodala, stvarno ne vidim. Ne vidim. Ko zna koliko ću još dodati do kraja. Bleh.

S godinama je došla i malo drugačija svest, odrasla sam, sazrela (i to nekad da se desi!) i shvatila koliko je sasvim okej i lepo ovo moje telo, oblika peščanog sata. I to sebi pokušavam što češće da objasnim! Lepo je, zdravo je, srećno je. Ima divnu porodicu, stvara divnu porodicu, ima ljubav oko sebe. Ima muža koji ga obožava sa svim njegovim vrlinama i manama. I sve drugo me zaista ne interesuje.

Kada se budem porodila, verovatno će mi stomak opet biti preveliki i biće strašno što kao kakva holivudska zvezda nisam doterala liniju 3.5 dana posle porodjaja. Neću moći da se selfišem za instagram sa nikad ravnijim stomakom i da napišem: „Eto kako priroda sve sama uredi!“ Neću se fotografisati u teretani 7 dana posle porođaja uz obavezno nabacivanje krivice drugim ženama koje ne vežbaju (jer, videh i to na Instagramu pre neki dan, uz # kojim žena, mrtva hladna, posramljuje sve ostale mame koje nisu fit kao ona koja nije dodala ni gram u trudnoći). Želim da budem sa svojom bebom,sa svojim starijim detetom, suprugom, porodicom, a svi ti kritični kilogrami će uz normalno vodjenje računa o ishrani, šetnjicu i normalne vežbe vremenom (i bez ikakve žurbe) nestati. Ili neće. Štagod.

Ćerku možda nikada neću imati, ali ću sinove učiti, daću sve od sebe da ljude posmatraju kao osećajna bića koja nisu samo broj na vagi ili standard u koji se možda (ne) uklapaju.

Ne budimo toliko površni. Život ume da bude divan kada se otarasite nekih glupih kompleksa.

Smešno mi je kad slušam kako drugarice koje nisu zaista debele kukaju kako su debele. Mislila sam da smo prerasle to. Pre 16 godina si prestala da imaš 16 godina. Odrasti, ženo. Divna si.

Pitate se zašto ovo uopšte pišem? Šta želim da kažem ovim, i kome se pravdam?

Zapravo, ne pravdam se nikome. Ovo pišem zbog svih nas, koje smo srećne takve kakve smo. I zbog onih, koje nisu srećne, jer još nisu shvatile da zapravo jesu, da su divne i predivne takve kakve su.

To što se ne uklapate u standarde jer ste možda premršave, predebele, niste fit, ili ste ipak možda i „previše“ fit, ne znači da manje vredite; to samo govori da vas oni, koji vam na osnovu toga sude, ne cene na pravi način, i da imaju svoje neke unutrašnje demone koji im ne daju da i sami budu srećni, ma koliko mislili i isticali kako su divni i zgodni.

Život je toliko kratak, da je suludo opterećivati se površnostima. Bitno je da smo zdravi i nasmejani, a za ostalo ćemo se snaći.

Lepota je u oku posmatrača, a onaj ko ne vidi dalje od fizičkog izgleda, pa – potrebno je da proveri životnu dioptriju.

Svako kopiranje i umnožavanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Moramo UVEK voditi računa o tome kakvu poruku šaljemo svojoj deci

Juče je bio dan kao i svaki drugi; sve dok nisam otvorila Fejsbuk, i videla, po mom mišljenju, izuzetno šokantan video koji je ubacila moja drugarica, a koji je njoj poslala njena drugarica; video, koji se celo veče širio kao kakav jezivi virus.

Preuzela sam video, i bez trunke dvoumljenja ga podelila na svom profilu, jer smatram da ne smemo ćutati i okretati glavu na takvo ponašanje. To je problem koji se mora rešavati. Okretanje glave pravi samo još veći problem, svoj našoj deci.

Ukoliko ne znate o čemu se radi, ukoliko niste stigli da odgledate video pre nego što je bio obrisan, ukratko: Majka je davala detetu da sa terase baca prazan tetrapak, flaše, krompir, voće i govorila mu da time gadja starijeg čoveka koji je prolazio ulicom, kao i „onog debelog“, a ona se za to vreme smejala dok je snimala. Kada je pitao da li može da mu spremi krompir da jede, ona mu je rekla „Bolje da gadjaš, nego da jedeš.“ Video je zaista uznemirujuć, i zaista je strašno videti da jedan roditelj dete bodri i uči takvom ponašanju. Istovremeno mu šalje poruku da je u redu da bude nasilnik, da je u redu da baca smeće na sve strane, i da ne mora imati poštovanja prema drugima i prema okolini. Možda (možda!) toga u trenutku nije bila svesna, ali ja najiskrenije želim da verujem da zaista nije znala šta radi i kakvu štetu može na duže staze da napravi.

Video je planuo, postao viralan, i naišao na oštru osudu, što je sasvim prirodna i normalna reakcija; ljudi su bili i šokirani i besni.

Inboks mi je bio bombardovan od strane majki koje ne mogu da veruju šta se dešava. Mnoge su i sebe i mene zapitale šta mi to radimo? Decu učimo toleranciji, da budu dobri, da poštuju razlike, svoju sredinu, prirodu, da ne prljaju, da ne vredjaju druge samo zato što su drugačiji („gadjaj onog debelog“), a onda vidite ovako nešto, i zapitate se s kime će sutra vaše dete ići u školu.

Decu učimo toleranciji, da budu dobri, da poštuju razlike, svoju sredinu, prirodu, da ne prljaju, da ne vredjaju druge samo zato što su drugačiji („gadjaj onog debelog“), a onda vidite ovako nešto, i zapitate se s kime će sutra vaše dete ići u školu.

To jeste povod za brigu, jer deca koju od malih nogu roditelji ne uče empatiji sutra mogu praviti problem svojoj okolini. Tako nastaje vršnjačko nasilje, dragi moji. Tako možda sutra nastane nasilje u porodici.

Decu moramo učiti da poštuju i druge i sebe, i svoju okolinu; samo tako možemo živeti u normalnom svetu.

Da ne dužim, majka sa videa me je kontaktirala, i moram reći da ni u jednom trenutku nije bila neprijatna, niti me je vredjala ili pretila (što sam, iskreno, očekivala). Počela je da me moli, kumi, tražila da skinem video, jer ne želi da eksponira svoje dete na taj način. Nakon tih poruka sam video momentalno skinula, i mislim da bih bila skot da to nisam uradila (jer, pričamo o empatiji, pa moramo je i praktikovati!).

Dopisivale smo se preko sat vremena, objasnila sam joj da joj niko od nas ko je podelio video nije kompromitovao njeno dete kako je ona tvrdila, već da je sama to uradila; na Instagramu ima 1.500 pratilaca, profil joj je javan, i ona je te „storije“ podelila bez razmišljanja o posledicama, i bez razmišljanja o tome ko sve ima pristup njenom profilu (a imali su ga apsolutno svi, jer je bio javan). Znate već da Internet ne prašta, sve što je iole skandalozno će planuti očas posla i za sekund postati viralno.

Video, inače (kao što piše na početku) nije krenuo od mene, i ko zna koliko ljudi ga je podelilo pre nego što sam i ja to učinila.

Da li se kajem što sam to učinila? Apsolutno ne. Ponavljam, na takvo ponašanje i slanje takvih poruka ne smemo ćutati ako našoj deci želimo lepu i sigurnu budućnost, i normalno odrastanje. Prvenstveno je bilo potrebno da se na ovo ne ćuti zbog deteta koje je na snimku, jer ono ništa nije krivo niti zaslužuje da bude pogrešno vaspitano.

Da li želim da verujem da se majka pokajala i da nije bila svesna kakvu štetu čini, prvenstveno svom detetu? Apsolutno da.

Želim da verujem da je shvatila šta radi, i da će svoje vaspitne mere i načine promeniti. Možda sam pogrešno procenila, možda i nisam, ali iz prepiske sam stekla utisak da se ona kaje i da je shvatila šta je uradila tek kad je video postao viralan.

Rekla mi je da je mlada, da ima svega 21 godinu, ali to zaista nije opravdanje. I mene je majka rodila sa nepunih 20, a ipak me je učila da ni papirić od žvake na ulicu ne smem baciti (zapravo, i dan danas mi je torba večito puna smeća, i praznim je kod kuće). Punoletan si čovek, moraš voditi računa o svojim postupcima kao i o postupcima malog bića koje si donela na ovaj svet. On je sada tvoja odgovornost, koliko god godina imala, 15 ili 40.

Ono što nam ostaje je da iz njenih grešaka svi mi nešto naučimo, a ja se iskreno nadam da će i ona naučiti, i da joj je ova važna lekcija doprla i do glave, i do srca.

Fotografija preuzeta sa http://www.themotherco.com/2012/07/why-kids-behave-badly-with-their-parents/

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Evo sta ja mislim o tome

Nađa nije umrla, Nađu ste ubili!

nadja

Od sinoć u meni preovladava tuga. Pa mrtvilo. Zatim, osećaj nemoći. Osećaj poraza. Bes. Opet tuga, opet nemoć. Nemoć… Suze sve te emocije mešaju, guše me, dave me.

Otišla nam je Nađa. Slomila je srce svojoj porodici. Slomila je srce svima nama koji smo navijali za nju, nadali se i želeli da se, nekim čudom, oporavi.

A borila se, da znate. Borila se celim svojim telom, svim svojim malenim, lavovskim srcem. Ona je bila naša Lavica. Držala se do poslednjeg atoma snage. Taman kada bi lekari rekli da je sve gore, ona bi bila bolje, i tako u krug. Znate, želela je da ostane ovde. Želela je da se vrati svojoj kući, u Kragujevac. Nije uspela. Pročitajte više „Nađa nije umrla, Nađu ste ubili!“