Uncategorized

Samo Bijonse rađa decu, i niko više

Poznate ličnosti su sebe toliko krenule da veličaju kao majke, da mi se bljucka. Od kako su one rešile da je vreme za rađanje – tek tad je majčinstvo postalo priznato kao takvo. 

(Skloni tu decu sa Sunca aman ženo, znaš li to koliko je zračenje ovih dana?!)

Pre nego što su poznate ličnosti krenule da rađaju decu, imati porodicu je bilo tako „aut“, mislim, bezveeeze, i majčinstvo je bilo baš onako jedno veliko „BLE“… dok na scenu nije stupila osoba koja je lupila pečat na ulogu roditeljstva, i ipak rekla da je kul biti mama – Bijonse(j)!

Bijonse nam je prvo najavila svoju blizanačku trudnoću grozotom od „foto sešna“; ironično – svi su oduševljeni! Zašto? Fotke su kič i šund, i sve izgleda tako jeftino i u stilu osamdesetih, i to ne na dobar, „vintidž“ način.

A onda – tadaaaa! Najavljuje rođenje blizanaca užasom od fotke (slika iznad), takvim ludačkim šarenilom, gde je u centru isključivo ONA, a bebe jedva možemo videti na fotografiji. Ego do neba. Nebeski ego. (N)ego. Fotografija apsolutno aludira na njeno takozvano božanstvo, i savršenstvo; svaka fotografija aludira na to kako je ona kakva svetica, Majka Tereza.


Žena je sebe samoproglasila za sveticu, ženu, majku, kraljicu, i njena armija fanova na svakoga, ko na to prevrne očima, skače kao da im je neko pobio familiju.

(Hulahopke sas suvi cvetići unutra!?)

Nemojte me shvatiti pogrešno (zapravo, svaki Bijonse fan će me sigurno shvatiti pogrešno, i ostaviti mi neki uvredljiv komentar ispod teksta), ali žena je toliko digla nos i počela da se precenjuje u svim mogućim sferama svog života, da sada to radi i kao majka.

Svaka njoj čast, drago mi je zbog nje i malih blizanaca, i zaista čestitam – ali ipak bljuc. Definitivno bljuc na svo ovo uzdizanje „boginje“ Bijonse, jer žena nije boginja. Ona je samo obična smrtnica sa mnogo para. Ok – i talentovana je, stvarno ima prelep i moćan glas. Ali, i dalje je ipak SAMO smrtnica.

Molim je da prestane da iskače iz frižidera sa ovim kičerajem od fotki (danima ne mogu da otvorim Fb ili neke vesti a da ne viri mjeno cvećance iz nekog ugla), i molim je da prestane da se ponaša kao da je ona jedina osoba na planeti koja je iz svoje vajdžedže izgurala mala živa bića; hvala joj unapred.

Može se rođenje deteta/dece najaviti i objaviti na mnogo lepši, privlačniji, ukusniji i skromniji način. Nema ničeg lepšeg od radjanja deteta, a ona je to opet nekako uspela da okrene na svoju vodenicu, da ona bude glavna, jer bitna je samo ona, ona, ona. Njena deca su samo ukras (iliti aksesoar), koji virucka na fotografiji koja veliča njeno sveštenstvo i savršenstvo.

Još će na kraju ispasti da je bezgrešno začela.

p.s. Da li je iko primetio koliko su joj deca bela?

p.p.s. Samo vas čekam sa paljbom na temu „joj kako si samo ljubomorna jer nemaš toliko para kao ona i ovakve papagajske fotke“. Da, veoma sam ljubomorna što nemam muža koji me vara na sve strane, pa onda oboje pevamo pesme o tome.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

„Blago tebi, udala si se za papučara!“

Ne, draga, zapravo – udala sam se za pravog muškarca!

(photo credit: freepik.com)
Vidiš, draga, to što ti mog muškarca smatraš papučarem, mnogo govori o tebi i o profilu muškaraca koji te privlače.

Verovatno si takvo ponašanje gledala u kući u kojoj si odrasla, pa si naučena da je normalno da muškarac bude samo ukras u svome domu. Ali nije draga, veruj da to nije normalno.

Ja stvarno nisam kriva što je u tvoj mozak usađeno to da je pravi muškarac onaj koji će da te oplodi, da radi, da gleda televiziju, i da je to sav njegov doprinos njegovoj porodici. Ili, da lupi šakom o sto kad nešto nije po njegovom. Kamo sreće da je samo o sto… Malo mi te je i žao, draga.

Vidiš, ti kažeš da je moj muž papučar, jer učestvuje u kući, učestvuje u svojoj porodici, i provodi vreme sa istom. Tebi je moj muž papučar, jer nije poslužio samo kao priplodni bik, pa je otišao negde dalje da se naliva pivom.

Ja decu radjam ne sebi – nego NAMA. Porodicu nisam stvorila ja, porodicu smo stvorili NAS DVOJE.

Nismo se slučajno tu našli pa da ne znamo šta nas je snašlo; tu smo vrlo, vrlo namerno.

Nisam ja njega uhvatila na trudnoću kao u nekoj meksičkoj sapunici, pa da me je oženio na silu, te sad treba da se šutiram u guz’cu od sreće (da prostiš) ako me povremeno pogleda ili ne izuje cipele na sred kuće.

Sve obaveze delimo, i on meni „ne pomaže“; on je punopravni član porodice!  Dakle – u svemu i treba da učestvuje, počevši od dece, pa sve do obaveza oko kuće.

Da, moj „papučar“ zna da koristi i usisivač, zamisli ti to! Tvoj „muškarac“ još ni pertle ne ume da veže kako treba, jer je od svoje mamice otišao, a da još ni pelene nije skinuo, izgleda.

Kada kažeš kako je meni „blago“ što imam papučara, ne znam da li se podsmevaš, ili ne (a verovatno se podsmevaš) a veruj, draga, da treba da bude obrnuto: Ti si ta koja je rob svoje kuće, dece, muža. Meni to, zapravo, nije za podsmeh, ni malo; štaviše, meni je to žalosno.

Sutra ćeš, draga, vaspitavati muško dete da bude sirovina i muškarčina kao taj tvoj „muškarac“, a nisi ni svesna da ga učiš da i on, kao i tatica, bude samo razmažena, nesposobna, samoživa, matora drtina, koja je „oženjena, ali kao momak živi“.

To tvoje nije muškarac, već nedozreli dečačić.

Sutra ćeš svoje muško dete naučiti da od svoje žene napravi roba. Ili, ako gajiš žensko, gajiš buduću robinju, i nekoga ko će možda i na lupanje šamara ćutati. Da li zaista želiš da ti deca izrastu u takve ljude?

Ako misliš da tako stvari treba da funkcionišu, onda ti predlažem da izmisliš vremeplov i vratiš se nekih 140 godina unazad. Srećno u pravljenju tog izuma, draga.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Simpatične ideje za uparivanje „autfita“ s decom

Uh, znam – toliko je pogrešan i pogrdan ovaj naslov. Krvare uši, a i oči od njega. Ali, verujte da sam sedela sat vremena i pokušavala da smislim nešto inteligentnije, i ne ide.

Elem, ukoliko želite da se uparite sa decom, da imate neke zanimljive motive na majicama, evo nekoliko zanimljivih i zabavnih predloga:

  1. 1. Mali deo tate:

 

 

2. Copy/paste:

 

3. Bor i šišarkica:

 

4.  Super umorna, ali i super srećna mama:

 

 

5. Orignal i remiks:

 

6. Mamino Sunce:

 

7. Mini me:

 

8. On popravlja, ona kvari:

 

9.  Tata medved:

 

10. Baterija na izdisaju… kako kome!

izvor: boredpanda.com
pinterest.com

Uncategorized

Ono kad idete da se „očistite“

Oduvek sam se ježila kad čujem ili pročitam ono čuveno“idem da se očistim“. Kada tako nešto kažete, imam osećaj kao da idete na klistiranje creva. To je jedan grozan, hladan, i jeziv izraz.

fotka preuzeta sa: http://www.freepik.com/v-ivash

Ne, ne čistite creva; idete na „čišćenje“ materice iz koje uklanjate svoju bebu, bilo da je namerno, jer je dete neželjeno, ili iz medicinskih razloga.

Ne, ne čistite se; idete na abortus, kiretažu, ili čak i porođaj, ukoliko je pobačaj u kasnijem periodu.

Možda ću ja sada ispasti surova što uopšte pišem na ovu temu, ali ste meni vi 10 puta surovije, jer ne dajete na značaju tom malim stvorenjima koja su na kratak period živela u vama. Ali, živela su.

I ja sam izgubila bebu (i to skoro, što znate ako redovno čitate moj blog); nikada, ni u jednom trenutku nisam rekla, a ni pomislila da idem da se „čistim“. Kako grozan, i prostački izraz. Prvo prostački, zapravo, pa tek onda sve ostalo.

„Čišćenje“ je zapravo nastalo kod ovih malo starijih (i zatucanijih, usudiću se da napišem) generacija, kod onih žena koje ne poznaju reči „kondom“, „kontracepcija“, „samokontrola“, i ne znaju da molitva nije zamena za zaštitu od neželjene trudnoće. Iz nekog, meni lično nepoznatog razloga, „čišćenje“ je postao društveno prihvaljiv izraz. Užas i jad.

Taj izraz je nastao kako bi gospodje koje imaju abortus makar dva puta godišnje (jer, lakše je ići na to ćišćenje nego malo skupiti noge), sebi dale oduška i negde u podsvesti sebi olakšale to što rade. „Čišćenje“ ipak zvuči daleko hladnije, i olakšava im činjenicu da su se otarasile bebe zbog partnerovog i svog neodgovornog ponašanja. 

Lakše je reći „idem da se očistim“ nego „idem na abortus/kiretažu.“ Lakše je, jer onda valjda sebe opravdavate u svojim očima, i očima drugih. Zvuči manje strašno, zar ne? Pa – ne, meni lično zvuči krajnje groteskno.

Bilo kako bilo, pravo svih je da rade sa svojim telom šta god požele. Ali, nije ničije pravo da nipodaštava život koji je tu nastao, i da se prema istom ophodi kao da je izmet koji je potrebno očistiti iz wc šolje.

„To“ nije biralo da bude stvoreno. „To“ ste vi stvorili, da li iz ljubavi i želje, ili iz puke slučajnosti i jedne pijane noći; stoga, imajte malo poštovanja prema tim bićima, koliko god da su postojala na ovoj planeti, i u vašim utrobama –  postojala su.

Doviđenja.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Dečiji osećaj za pravdu

Kada sam se juče vraćala sa posla, na nekoj od stanica posle mene ušao je otac sa kćerkicom, rekla bih da ima 5 ili 6 godina. Postavljala je zanimljiva pitanja svom ocu, kao i svako radoznalo dete njenih godina.

fotka preuzeta sa: http://www.freepik.com/v-ivash

Bilo je veoma interesantno slušati je; izmedju ostalog, jedna od konstatacija joj je bila:“Tata, bio si u pravu. Ovde je mnogo toplije nego na selu!“ To možda sada vama ne zvuči ništa posebno, ali je u tom trenutku bio toliko smešno, da nisam mogla da se i ja sama ne nasmejem.

Izmedju postavljanja pitanja, pevala je neku pesmicu na temu drugarstva. Ma, preslatko neko stvorenje. Ulepšala mi je vožnju autobusom koji se greje sa 30 stepeni.

U jednom trenutku je ugledala Saobraćajnog policajca i to rekla ocu. On je na to rekao da je „to onaj što piše kazne, i on nije dobar“, na šta mu je ona odgovorila sa: „Ali tata, pa mora! Kako neko da juri brzo kroz grad, tek tako!?“ On je samo oćutao.

Deca znaju kako stvari treba da funkcionišu. Ne kvarite decu. Ne kvarite im osećaj za pravdu i za poštovanje pravila i zakona. Ne učite ih da su saobraćajni policajci, ili bilo ko drugi, ko radi svoj posao loši ljudi, jer oni samo upravo to i rade – SVOJ POSAO.

Zamislite kakva bi anarhija bila da nema tih „nevaljalih čika“?

Ne kvarite decu. Učite ih od najmanjih nogu da poštuju pravila, zakon, saobraćaj, druge ljude. Samo tako možemo očekivati da će sutra možda i biti bolje.

Ne kvarite decu, jer deca su ukras i budućnost sveta.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

Uncategorized

Svim svekrvama: prošlim, sadašnjim, budućim!

Tekst je poslala B.B, koja je želela da ostane anonimna.

Svim svekrvama: prošlim, sadašnjim, budućim! Ja ću biti svekrva, ovo važi i za mene!
Sklone ste davanju saveta, koje Vam niko nije tražio. Vi sve radite bolje, vi ste sve radile bolje! A i vi ste svoju decu sebi rodile, i rađale. Ostavite sad nas na miru. Ja sam mama! Ja!

Powered by @phduet from Freepik.com
Pročitajte više „Svim svekrvama: prošlim, sadašnjim, budućim!“

Uncategorized

Šta želim sebi za rodjendan?

Srećan mi trideset i prvi. Uh. Kako zvuči mnogo. A, osećam se kao da je u vrh glave dvadeset i šesti, svega mi.


Ne volim nešto svoj rodjendan. Imam mnogo razloga i dogadjaja iz prošlosti koji su me naveli na to. Zbog tog mog stava, i ljudi oko mene su prestali da daju na značaju ovom mom danu. Sama sam kriva, možda. Samo možda.

Ali, obećala sam sebi pretprošle godine da će se to promeniti. Od tad volim svoj rodjendan, tačnije – trudim se. Onaj jubilarni, trideseti, apsolutno nikako nisam obeležila. I, malo sam ljuta na ljude oko sebe zbog toga. Apsolutno svi oko mene su iskulirali taj ulazak u „strašne“ tridesete.

U njihovu odbranu, mom detetu je već sutradan rodjendan. Bio je moj trideseti, pa njegov prvi; nije ni čudo što sam pala u zadnji plan.

Šta ću danas raditi?

Radiću. I to do 8. Oh well. Moram da častim kolege, samo da to ne zaboravim.

Šta sebi želim?

Manje stresa, manje živciranja oko gluposti.

Novu trudnoću, u nekom trenutku, nekada, ali sledeći put – uspešnu.

Malo mentalne snage i karaktera da skinem ovih 5 kilograma viška. Ne da im se, a ne da se ni meni.

Malo više samopouzdanja.

To je to. Sve ostalo što želim, imam.

To „sve ostalo“ se meri u malim zagrljajima, malim koracima, smehom, velikim koracima, i velikom naručju koje me uvek čuva.

Tako da, hepi brzdej tu mi.

I srećan rodjendan i vama, a znam da vas ima ovih dana; ja lično znam barem 20 Blizanaca. Roditelji su nam bili vredni u septembru.

Uncategorized

Pismo bebi koja više nije tu

Ne mislim puno o tebi, ne stižem. Tek ponekad protrčiš mi kroz misli, tek toliko da progutam knedlu. I onda nastavim dalje.


Dva dana posle našeg rastanka sam se vratila na posao; evo, sad baš mislim o tome: koji sam ja meni car! Mogla sam da se ušuškam u fetalni položaj na garnituri i da jecam danima; ali, nisam – to te neće vratiti.

I samo da znaš da idemo dalje, jer, život ide dalje, i protiv toga se ne može, ali te ne zaboravljamo. Nikada te nećemo zaboraviti.

Ti meni nikada nisi bila samo „plod“. Ti si plod doktorima, medicini, nauci. Meni si bila beba, od prvog testa, kada si i zvanično bila samo skup genetskog materijala. 

Ti si bila moja januarska beba. I, već smo imali i muško i žensko ime spremno za tebe, ali sam ja bila ubedjena da si devojčica; tako sam i za tvog brata znala. Možda sam i pogrešila, ipak je šansa da pogodiš ili promašiš 50-50%, ali eto… meni si bila devojčica.

Svakog osmog januara ću misliti na tebe, i tvoj zamalo rodjendan.

Hej, januarska bebo, nedostaješ mi. I ne boli me ništa više, osim samo malo, kada te se setim.

I što bi rekla/otpevala Bijonse: „Heaven couldn’t wait for you, so go on, go home.“ („Nebo nije moglo više da te čeka, stoga idi, idi kući.“)

https://youtu.be/QyOok1myLjw

Uncategorized

Lako je meni da budem opuštena mama, kad su mi takve i prijateljice

Prvi put sam mama, i imam jedno dvogodišnje detence.

Ali, kada posmatram neke poznanice, druge mame.. kontam da se ponašam kako mama koja ima troje. Kako? Lako.


(photo by: freepik.com @pressfoto)

Mogu slobodno da kažem za sebe da nikada nisam preterano dramila oko deteta; znate ono, dete kihne, a mama i tata trče u Hitnu (što je i donekle normalna pojava kad je prva beba u pitanju).

Imam nekoliko drugarica-mama. Držimo se zajedno kada je u pitanju ishrana, odgoj, zdravlje, i bilo šta što vam na um može pasti kada je u pitanju roditeljstvo. Neke od njih nisu mame po prvi put, i vrlo nenametljivo su mi prenele svoja iskustva i (sa)znanja o roditeljstvu i deci, te sam ih ja drage volje prihvatila. Ne sve, ali skoro sve. Neke stvari usput moraš i sam da shvatiš.

Nije lako biti roditelj. Ali, kada uz sebe imaš ljude-roditelje-prijatelje zdravog razuma, definitivno je lakše.

Nikada nisam stigla da ispaničim usled nekog dogadjaja jer sam imala njih. Imamo grupnu prepisku, i uvek je neka tu, da traži savet ili posavetuje.

Nekad, kad sednem i razmislim, shvatim da sam stvarno jedna prilično opuštena mama. Rekli su mi i drugi to. I, baš sam ponosna na tu činjenicu. Ali, to nikad ne bih bila da nemam lično svoje Nemajke.

Zahvaljujući njima, znam i znala sam kako da postupim u odredjenim situacijama, kao i šta me tek čeka, ili šta može da me zadesi, i kako da u datom trenutku odreagujem.

Zahvaljujući njima, u kućnoj apoteci imam apsolutno sve što možeš imati za nedajbože (iako više od pola od toga nikada nismo ni morali da otvorimo, jej! Ali, tu je). Skoro je moj suprug ostao sa našim sinom koji je pokupio stomačni virus, i na posao mi slao poruke i hvalospeve što imamo sve živo da njemu bude koliko-toliko bolje. Rekoh mu: „zahvali se mojim mamama.“

Zahvaljujući njima sam preživela i neke emotivno teže situacije, kao što je bio gubitak druge bebe. Imaš ljude koji znaju šta treba da kažu u kom trenutku, i to je dovoljno da makar malo pomogne, olakša, uteši.

Želim da kažem i da sebe smatram srećnicom jer nisam okružena prevelikim brojem paničara; oni i koji to jesu, na mene prosto ne utiču. Samo sebi otežavaju život nepotrebnim dramama.

Lako je biti opuštena mama onda kada se izolujete od kraljica i kraljeva drama i okružite podrškom i zdravim razumom. Stoga, moja preporuka od srca je da tome težite.

Uncategorized

Dobar je samo onaj roditelj čije je dete uvek zdravo

U roku od nekoliko dana se mojoj prijateljici, a i meni dogodilo da su se, u vrtićima u koja idu naša deca, pojedine mame žalile da su njihova draga dečica, zbog ostale, bolesna. Kažu, nemarni smo, dovodimo ih virozne i onda njihova deca stradaju. Jer, one se toliko trude da zaštite svoju decu. A svi mi ostali navodno svoju u kolektiv vodimo mrtvu bolesnu. I to namerno (mislim – da, ima i takvih, ali mnogo manje nego što mislite; o njima drugi put). Pa eno, onom tamo detetu curi nos, kako je mogla majka da da dovede? Strahota.


(photo by http://www.freepik.com/peoplecreations)

Prvo, žene drage, ukoliko želite da maksimalno zaštitite svoju decu od virusa – ne puštajte ih iz kuće. Ne želite da vam deca ikada budu šmrkljava, prehladjena, a upisale ste ih u vrtić!? U VRTIĆ!? Helou!

Vrtić je izvor bolesti. Vrtić je leglo klica, virusa, dobrih i loših bakterija. Znate, kada pomešate gomilicu dece, obično je to nomalno. Zvuči fascinantno i tako misteriozno, a zapravo nije. Jednostavno je. Vrtićka deca su šmrkljava, i to je uglavnom i normalna pojava kod njih. Wow!

Da li znate i da niko zapravo ne voli da mu dete bude bolesno? Ne znate!? E pa, sad znate. Ja još ne upoznadoh roditelja koji vrišti od sreće kad mu je dete šmrkljavo.

Da li znate da, kada prvi simptomi neke bolesti krenu, verovatno su već skoro sva deca u okolini zaraženog deteta takodje zaražena? A, ni to niste znali? Uh… pa dobro. Sada znate. Te kuje, virusi. I ti roditelji.. znaju da deca u sebi nose virus, iako nema simptoma.. pa mis’im stvarno.

Da li znate da roditelji često ne primete da im je dete bolesno, jer se simptomi još nisu pojavili? O odveli dete u vrtić? Ma, sram da ih bude.

Ja sam vrlo svesna da samo vi brinete o svojoj deci kako priliči. Svi mi ostali smo nemarni, neobzirni, ma, ne volimo svoju decu. Bacimo ih u vrtić, i šta im Bog da.

Nego, smislila sam ja rešenje, dragi moji roditelji klicofobi:

Moj prijateljski savet, onako, najprijateljskiji od srca, je da napravite jedan terarijum, i u njemu držite svoju decu. Obavezno stavite i poklopac, tako da virusi ne mogu prodreti do njih. Imajte u vidu da bi bilo dobro da im probušite par rupa, kako bi imala dotok svežeg vazduha. Takodje, savetujem da terarijum ponekad iznesete na Sunce, kažu, dobar je taj vitamin D.

Ovako, ni slučajno napolje, medju drugu decu, a NIKAKO u vrtić, i deca će vam uvek biti savršeno zdrava. Verovatno. Možda. Obavezno kupite taj terarijum, čujem da ima povoljno na Kupindu.